Марко Бачановић, пјесник за Глас Српске: Лични космоси немају границе

За такав завичај везао ме и језик сопствене мисли. То би можда био онај дио "Дреке" који би се могао назвати завичајним и који се неплански нашао на самом крају збирке, као неко обједињење мисли и испуњење душиних вапаја.

Рекао је ово у разговору за "Глас Српске" пјесник Марко Бачановић, из Сарајева, који је недавно објавио прву збирку пјесама "Дрека памтивијека".

ГЛАС: Од чега је саткана Ваша збирка пјесама?

БАЧАНОВИЋ: "Дрека памтивијека" саткана је од низа властитих искустава саједињавања са пјесничким свемиром, као и са свемирима људи и мјеста којима су ме посљедњих година нанијели путеви. Могла би се назвати и потрага за коначним, у свевременском смислу, времепростором, гдје је за једног појединца могуће остварити стваралачку хармонију. Као што то обично и буде са сваком живом супстанцом након кружења бескрајима природе, она се врати тамо одакле је и потекла. Неко ће то мјесто назвати завичај, само што би контекст мог завичаја вјероватно било помирење са самим собом и властитим контрадикцијама и коначна модулација и прихватање свог изворишта као уједног станишта.

ГЛАС: Зашто баш овакав назив?

БАЧАНОВИЋ: Замислите сопствени облик лишен свакодневничне свијести у смислу покушаја потпуног одмицања од ње. Када се сведемо на непатворено, хајдемо рећи животињско, није нам тешко замислити се на ивици литице како завијајући попут вукова зазивамо нешто, а да ни сами нисмо сигурни шта. И онда се тај зазив попут незадрживе ријечне бујице, односно као нејасан јек властите душе, пролама незадрживо кланцима, долинама и планинским ланцима, гдје год нас корак или мисао одводили. У свом непознању његове суштине, тај јек нам се враћа и чујемо га као потпуни дисбаланс - дреку која нас нагони на безгранична лутања док му не пронађемо плодно тло умирења и развитка у обиље хармоничности. На крају ће оставити трајне - памтивјечне посљедице на оно што јесмо, без обзира на то каквим се настојали представити у нашим свакодневицама. Мислим ту истовремено на све добро и зло што се том дреком у нас ујекнуло.

ГЛАС: Шта је важно за младе ауторе који у данашње вријеме одлуче да стварају и објављују поезију?

БАЧАНОВИЋ: Важно је првенствено стварати у саједињењу са властитом душом, јер је то једини прави пут да оно што створимо икада буде препознато као непатворено и вриједно. Потребно је лишити се свег академског "знања о квалитетном стварању" и пустити да вас носе тоци и одјеци властитих ријека и "дрека". Једино тако се из човјека може изродити његов двојник - пјесник, а ту је потребно пуно стрпљења и сазријевања, јер има ли у суштини ишта теже за човјека него ли се изборити са властитом сујетом, која ће неумитно покушати помутити бистрину којом нам душа на самом свом извору прогледа на околину. Док цијелим својим бићем нисмо сигурни да смо у том сукобу изашли као побједници, не кажем да не треба стварати, али свакако не објављивати, јер се тако само можемо трајно похранити међу гомиле "помодарских сујетних такмичара" који данас себе називају пјесницима, остављајући иза себе томове дјела са мало или нимало трајне вриједности. Онда ламентирамо над тим како поезију нико не чита. Можда би било и другачије када би она у данашње вријеме и постојала као непатворен одјек пјесникове душе.

ГЛАС: Да ли је све већ написано или ми, као различити мали космоси, још успијевамо изњедрити нешто ново?

БАЧАНОВИЋ: Не сматрам тако. Времена, људи и обичаји гледано из неке свевременске визуре, која је нама као временом ограниченим смртницима наравно углавном недоступна, мијењају се готово тектонски, а самим тиме и њихова књижевна перцепција. Претходним одговором сам се добрим дијелом већ осврнуо на ово питање. Наши властити космоси, колико год их називали малима, као и сваки космос, безгранични су, а самим тим и могућности креације унутар њих. Као што се у свом том космичком хаосу рађају нове новцате звијезде, тако ће и ствараоци увијек бити способни да изњедре предивну мисао и да је претворе је у дјело.

ГЛАС: Мислите ли да је значајно стварање без потпуног уплива сопственог "ја" у најискренијој верзији? Колико писање са дистанце урушава књижевност?

БАЧАНОВИЋ: Као што сам већ рекао, мислим да је то сујетно "ја" можда највећи непријатељ лијепе књижевности. Наравно да је "ја" као "ја" у умјетничком стварању неизбјежно. Оно и јесте ту да остави препознатљив ауторски печат, али једино његовом изворном искреношћу, а не приученошћу, можемо да се приближимо његовој коначној универзалности. Дистанца о којој говорите је заправо резултат огромног уплива науке о књижевности у књижевност, који бих лично назвао и контаминирајућим, а који је можда и њен горући проблем. Данашњи критичари су злоупотребом медија доспјели на својеврстан пиједестал, гдје су и своје махом безуспјешне књижевне покушаје успјели протурити и уздићи као једине релевантне. Проблем је у томе што наука и критика својим приученим методама настоји перципирати нешто што је божанско и науком неопипљиво, а потом вриједносно класификовати и подметнути јавности, која старом добром пропагандном методом врло лако пада под њихов утицај. По истом се принципу дијеле и признања и награде. "Ја теби сердаре, ти мени војводо, ти мени пишче, ја теби пјесниче" и сви сретни у том свеопштем непокрету. С те се стране и младим ауторима јако тешко пробијати, јер их са тог самопрозваног пиједестала дочека или пљување, безидејна рецензија или ипак потпуни зид ћутања и то углавном када је нешто јако квалитетно, јер другог начина да одбију директну опасност за своју "недодирљивост" немају. Тако аутори почињу мјерити своје дјело на начин на који очекују да ће га одмјерити критика и то је обично тај моменат када у истом том дјелу замире оно талента и душности што је у самој његовој идеји можда и било присутно. На крају крајева, прича у вези са критиком у суштини је и споредна, јер истински пјесник и пјесма остаће за вијекове вијекова, а њихов критичар тек покоју деценију, а најчешће ни толико.

Пут књижевности

ГЛАС: Шта Вас је одвело на пут књижевности?

БАЧАНОВИЋ: Из ове перспективе могу тврдити да је то можда било посљедње што сам планирао или како сам замишљао своје путеве. У мени је живјела нека потреба за креацијом, али ми је јако тешко било дефинисати и пред самим собом разоткрити њену суштину. У том силном лутању душе и личном формирању и књижевност је пронашла мене као медиј. Ако вјерујемо да се све дешава с разлогом, онда се ваља и побринути да том разлогу допринесемо. Колико ћу бити у стању допринијети зависи од тога колико ће читалаца у овом мом искуству душе пронаћи својој души близак сентимент. То је она хемијска реакција, која, након што перципирамо умјетничко дјело, настане у нама и вриједи више од читаве историје свих наука и теорија умјетности. Тада сами пред собом, након што смо осјетили, у истом тренутку и знамо да ли је нешто добро или не. Више од тога тешко да ћемо икада узмоћи. Искрено се надам да ће бити оних који ће саосјетити са мном на тај позитиван начин.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.