Књижевница Данијела Вејновић за “Глас Српске”: Није свеједно шта читате

Рекла је ово књижевница Данијела Вејновић у сусрет сутрашњој промоцији својих књига у Банском двору Културном центру.

ГЛАС: Са каквим емоцијама долазите на промоцију Ваше књиге, с обзиром на то да је Бањалука мјесто гдје сте рођени? Шта читаоци могу да очекују на промоцији?

ВЕЈНОВИЋ: Емоције разне навиру... од радости, преко неке врсте сете, па све до “мирне” устрепталости што најзад имам прилику да се представим свом родном граду. Дуги низ година не живим овде, али тај дах и дух Бањалуке је и даље присутан у мени. Оно што сам као основу стекла овде својим одрастањем, школовањем, све то и даље живи у мени. Надам се да ћу успети овом промоцијом спојити оно што беше некада, са овим што сада јесте у овом граду. Сада су ту неки нови клинци, неке друге стихове овог града пишу, али његов дух и специфичност су и данас присутни. Верујем да ћу на промоцији успети да пренесем квант добре енергије, квант љубави, оне универзалне, оне која покреће светове, те да ће свако са тог сусрета понети са собом искру инспирације за властити микрокосмос. А саме књиге, оне нека буду та база и извор са ког се свако ко их буде читао може “напајати” у тренуцима предаха, осаме, или једноставно да им нека реченица прочитана буде боја коју желе да додају на своје животно платно.

ГЛАС: Књига “Небески длан” говори о односу човјека и неба. Шта бисте издвојили као најснажнију поруку Ваше књиге?

ВЕЈНОВИЋ: Инспирација. То је оно што је мене водило и води у свему што радим. Генерално, да би човек могао да чини и ствара било шта што је конструктивно и за добробит властиту, а и других људи, основно је да има инспирацију. Моја инспирација су људи које свакодневно приватно и професионално срећем. Инспирација ми је невероватна чаробност самог живота на овој планети (у било ком његовом облику). Док сам писала “Небески длан”, водиља ми је била мисао да та књига треба да буде искра која ће покренути оног ко је буде читао. Да га покрене уколико се заглавио негде на неком кораку у свом животу. “Небески длан” је књига која поручује читаоцу да никада нисмо сами док идемо нашим животним стазама. Да никада нисмо напуштени, остављени, заборављени. Увек је ту живот, извор, небо... како год га звали.

ГЛАС: Како бисте описали везу између књижевности и холизма?

ВЕЈНОВИЋ: На први поглед се не би рекло да те повезаности уопште има. Али да, она постоји на врло суптилном нивоу. Постоји танана нит (а опет, врло значајна) између писане речи, изговорене речи и човека. Полазећи од основе холистичког приступа човеку (као врло комплексном бићу), на његово стање унутрашњег мира и хармоније, као и доласка до тог стања, утиче много фактора. И они су неки збир животних околности, одрастања у датом окружењу, традиције, генетског кода, наслеђа, образовања... Међутим, оно што је код било ког човека константно (где год и у којим год условима се развијао и живео) јесте утицај речи. То је као врста универзалног закона природе. Једнако ће наш нервни систем реаговати на реч (пријатног или непријатног садржаја), једнако ће та иста реч изазвати конкретне биохемијске реакције у организму сваког човека. Стога, није свеједно шта читате, чиме “храните” себе кроз писану реч.

Проблем савременог човјека

ГЛАС: Шта видите као највећи проблем савременог човјека?

ВЕЈНОВИЋ: Уопштено говорећи, то је осећај несналажења у властитом животу услед великог притиска савременог начина живљења, свакодневне изложености стресу услед превеликих очекивања (од самог себе, од породице, друштва). И све то временом доводи до наших све бурнијих реакција, јер не знамо како да се са свим тим притисцима носимо. А онда, за последицу имамо мањак разумевања, мањак толеранције, вишак беса, љутње, нервозе. И све то потпомогнуто удаљавањем од праве човекове природе, од начина живота где постоји све већа затвореност, недостатак комуникације, те бежање у неки свој свет. И на крају, човек све више постаје отуђен… од свих, па и од самог себе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.