Глумац Воја Брајовић за “Глас Српске”: Народ трују кичем и мржњом

Данко Кузмановић
Глумац Воја Брајовић за “Глас Српске”: Народ трују кичем и мржњом

Мислим да ако вам је неко дао дар онда имате дужност да га ви неком и дате. Увек смо у позицији да будемо бирани, јер неко нас за нешто види, неко нас за нешто користи, некоме за нешто послужимо, а наше је да се искажемо и да оно што говоримо и што радимо јесте уметност.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” глумац Воја Брајовић, који је у Бањалуци боравио из два разлога - затворио је 42. сезону Бањалучког студентског позоришта и одиграо представу “Воз” у Градском позоришту “Јазавац”.

ГЛАС: Тренутно играте у неколико представа, појавили сте се у “Сенкама над Балканом” и чак сте режирали један комад. Пажљиво бирате све што да радите?

БРАЈОВИЋ: Бирао сам шта ћу радити. Да ли ћу играти ово или оно. Имао сам ту прилику да могу да бирам улоге. Онда сам узео један комад Кормака Макартија који се оригинално зове “Сунсет лимитед”, који сам видео у једној филмској изведби и решио да га приближим нашем народу. Замолио сам моју Милицу да то преведе и онда сам схватио да то може да се игра у једном сасвим другачијем простору. Па ми је било глупо да, ако већ то хоћу да радим, тражим редитеља па да му ја намећем шта бих ја волео. Није ни пристојно. Тако сам решио да ја то урадим, што није баш захвално.

ГЛАС: Са каквим се проблемима боре ликови Ваше представе “Воз”?

БРАЈОВИЋ: Адаптирао сам текст тако да остане есенција онога што је Кормак хтео да напише и што је написао и оставио као отворену тему. Мислим да комад и код гледаоца почиње када се заврши представа. Тада гледалац почиње да размишља где је он у целој тој причи, у тој расправи, у тој филозофско-теистичко-деистичкој расправи. У суштини сваки човек, било ког нивоа образовања, у неком тренутку размишља о смислу живљења. О томе, не само како је дошао, то је случајност, није његов избор, већ како ће и где отићи.

ГЛАС: Са чиме се наш народ тренутно највише бори, у културолошком смислу?

БРАЈОВИЋ: Ако говоримо са културолошког становишта, култура је неговање, кад се буквално преведе и питање је да ли је наш народ у позицији да га неко негује. Мислим да не. Мислим да га трују. Трују га шундом, кичем и мржњом. То је нешто што разједа суштину суштине свакога бића, а не само нашега народа. То је оно што бих желео да нестане.

ГЛАС: Да ли се водило више рачуна о култури раније, када сте Ви почињали?

БРАЈОВИЋ: Ако говоримо о новцу, било је нешто више новца. Моја борба је била управо за однос целе државе према култури, према позицији у којој се налази Србија и српски народ и у којој се налазе други народи и негде се то успевало. Ја сам тражио да постоје интерминистарска договарања. То ми је било утопијски значајно. Паре су увек - оно што се каже “колико пара, толико и музике”, али је суштина да оне буду усмерене на право место, односно да се не троше, не бацају тамо где је то залудно. Било је више новца, пажње, усмерења и много више нереализованих ствари.

ГЛАС: Када бисте сада направили пресјек каријере, на које позоришне, а на које филмске улоге сте посебно поносни?

БРАЈОВИЋ: Себе доживљавам као позоришног глумца, а ту сам већ педесет година. Све остало је филм или телевизија, то је добро и то је наравно најсавременији медиј. Увек сам сматрао да је у позоришту за глумца већа слобода да се искаже, има више шансе да покаже свој дар. Некад човек може да буде глумац, али је питање где је уметност у томе. То није генерално. Негде се глумац у позоришту може боље исказати него на филму, а то је питање односа према условима у којима се ради.

ГЛАС: Пошто сте углавном бирали улоге, постоји ли нека улога за коју Вам је жао што сте је одбили?

БРАЈОВИЋ: Па имао сам ту привилегију да сам то могао. Наравно да ми је жао што нешто нисам пробао, али не може да ми буде жао јер не знам како би то било. Имао сам својевремено више понуда него што сам имао времена да то урадим, а то се глумцима често дешава. Неке улоге нисам могао да радим, јер сам радио неке друге. Нисам био слободан. Тако да када ме питају како је и како сам, ја кажем “хвала Богу у гужви сам, радим”.

Бављење истином

ГЛАС: Коју бисте поруку упутили младим умјетницима који тек почињу да се баве глумом?

БРАЈОВИЋ: Мислим да сваки глумац треба да се бави истином. Ја сам увек маштао да у глуми, у тој нашој уметности, доживим ту врсту апстрактног. За тим сам жудео. То треба да му буде основна инспирација и жеља. То не значи да треба да буде мање љубави или мање романтике, мање комедије, не, не значи. То значи само већи изазов, веће одужење ономе због чега има свој таленат.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана