Дејан Ристић за Глас Српске: Култура пркоси свакој врсти неслободе и ограничења

Тим поводом разговарали смо са аутором о његовом раду на самој књизи, о стању у култури и самом значају библиотека.

* ГЛАС: У књизи "Кућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838-1941" писали сте о различитим фазама у историји те установе културе. Који је по Вашем мишљењу најзначајнији моменат?

РИСТИЋ: То је несумњиво сам моменат настанка националне библиотеке, 12. јула 1838. године у тадашњој престоници, Крагујевцу, још док се Србија налазила у положају вазалне области у оквирима Отоманског царства. Свест припадника наше тадашње културне и научне елите била је толико визионарска и темељна да су они знали како се државност једне земље успоставља, односно обнавља кроз успостављање идентитетских установа културе, попут националне библиотеке, музеја и архива.

* ГЛАС: Колико су значајне библиотеке и у којој мјери се о њима бринемо у овом времену?

РИСТИЋ: Наш свеукупан однос према култури огледа се и у положају библиотека. Оне су релевантне, савремене, динамичне и умрежене институције, како по грађи коју прикупљају, начину на који је чувају, обрађују и дају на коришћење тако и по савременим алатима које користе за промоцију и комуникацију са корисницима. Посебан акценат потребно је ставити на осавремењивање услова за чување библиотечких фондова. Набавка савремене опреме и уређаја за заштиту, као и обезбеђивање екстерних депоа, суштински ће допринети испуњавању обавезе свеобухватне и оптималне заштите библиотечке грађе.

* ГЛАС: Шта мислите о стању културе данас? Шта је то што је угрожава и како је унапређивати?

РИСТИЋ: Култура и уметност на нашим просторима никада нису заузимале оно место које им по њиховом значају припада. Култура јесте управо оно што представља резултат стваралачког прегнућа појединца, групе или читаве заједнице у конкретном историјском периоду и као таква је суштински важна за континуиран и равномеран развој сваког друштва. Њено непрепознавање као такве представља суштинску грешку коју себи, чини ми се, више не смемо да дозволимо.

Култура је свеобухватна, надилази сваку границу коју човек може да успостави. Она је свеприсутна, разнородна и динамична. Култура је слобода. Слобода стваралачког чина, изражавања и очувања различитих идентитета. Култура је богатство које се управо манифестује у различитостима. Премошћава и превазилази разлике вешто их инкорпорирајући у својеврстан мозаик који сведочи о богатству људског духа и стваралачком прегнућу. Управо стога култура не може да се у пуној мери развија у друштвима која су клаустрофобична, недовољно демократична и ограничена бројним вештачким лимитима. Култура пркоси свакој врсти неслободе и ограничења.

* ГЛАС: Неулагање у културу често се оправдава сиромаштвом друштва. Због чега тај изговор није оправдан и увјерљив?

РИСТИЋ: Мој одговор на то питање налази се у снажном уверењу да је једино сиромаштво оно духовно и интелектуално, а никако материјално. Стога је бескрајно позивање на економску кризу у нашим друштвима и државама, као оправдање за недовољно улагање у културу, само неуверљив, нимало маштовит и поприлично бесмислен изговор за изостанак значајнијег бављења овом фундаменталном облашћу. Култура не захтева улагања чији би обим био оптерећење за националне буџете. Напротив, могли бисмо да кажемо и то да су најисплативија улагања управо она која су намењена култури, науци, просвети и уметности.

Политика и култура

- Историјски посматрано постојала су нешто повољнија раздобља по културу и у том смислу пре свега мислим на период социјалистичке Југославије.

Но, сама чињеница да политичке елите на овим просторима, као по правилу, у дугом временском интервалу једна од друге баштине незаинтересованост, недовољно познавање, а са тим у вези и недовољно препознавање значаја културе, представља разлог за забринутост и већи ангажман свих нас - казао Ристић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.