Живомир Јоковић: Кинеска бајка за бањалучке малишане

Миланка Митрић
Живомир Јоковић: Кинеска бајка за бањалучке малишане

“Украдени принц и изгубљена принцеза” је нова представа Живомира Јоковића, која ће премијерно бити изведена вечерас од 19 часова у Дјечијем позоришту Републике Српске. У овој класичној кинеској бајци аутора Дена Тотера, поред глумаца ансамбла ДПРС, играју и млади гостујући глумци.

Режирањем једанаесте, опроштајне представе, Јоковић, редитељ, глумац, преводилац и доајен српског луткарског позоришта, заокружује свој рад у Дјечијем позоришту Републике Српске. Тим поводом разговарали смо с Јоковићем о овој представи, његовој каријери, утицајима и другим значајним догађајима који су пратили његову дугу и плодну каријеру.

ГЛАС: Зашто сте одабрали баш кинеску бајку као основу ове представе?

ЈОКОВИЋ: Мало играмо онако како Кинези играју театар. У филмовима је савремени реализам, а ово је, на један начин, традиционални кинески театар. Све се говори, све се показује, глумци кажу две речи и иду, стално се клањају. “Славуја” смо играли, то је био изузетак, иначе баш нема ни текстова. Овај текст је дошао до мене и ја сам га прилагодио.

ГЛАС:  У овом позоришту је одиграно десет Ваших наслова, ово је једанаести. Да ли сте планирали да овом представом завршите свој рад овдје?

ЈОКОВИЋ: Да, баш овом представом. Сад сам дошао овде да се мало опростим, да се поздравим. Трагедија је што сад ја морам да се запитам ко ће то даље да ради. Ниједна школа није васпитала специјалисте за то. Није истина да драмски редитељ може да ради лако луткарску представу. То је велика обмана. Ми што смо могли, урадили смо.

ГЛАС: Шта је највише утицало на Ваш рад?

ЈОКОВИЋ: Дошла је чешка група и један, иначе драмски глумац у Прагу, играо је луткарску представу, са лутком која се звала Пепика. То је било фантастично. Онда је дошло позориште из Будимпеште, играли су на музику Бартока, то је било величанствено. Тако је почело да се сабира у мени једно, друго, а онда је дошао један луткар из Немачке, Алберт Розе, који је сам одиграо целу представу. Ако ја вама кажем да ја данас памтим две нумере, то значи да су у томе урађене ствари које имају своју мисао и идеју. Ја то никад нећу да заборавим. Представе које су посебно утицале на мој рад су “Гињол у Паризу” Јана Вилковског, “Песма живота”, “Седам прстију” и “Звездани дечак”. Мислим да је тај “Звездани дечак” био међу првима и да је, отприлике, дрмање кренуло на тој представи.

ГЛАС: Која представа, коју сте режирали, има посебан значај за Вас?

ЈОКОВИЋ: Ја сам мало себичан, па није једна значајна. “Мајка Југовића” је представа која је мени донела грдна државна признања, онда “Прича о коњу” Толстојева ми је донела исто тако доста, а такође и представа “Румена и стари лав”.

Живомир Јоковић

Живомир Јоковић је оснивач путујућег луткарског позоришта “Пинокио”, које је касније постало садашње позориште лутака “Пинокио” у Земуну, гдје је до пензије радио као директор позоришта. Режирао је десетине представа за позоришта у Србији, Бугарској, Русији, Републици Српској и шире. Превео је и прилагодио многе представе за луткарско позориште. Добитник је бројних награда за режију, као и Медаљона града Београда и награде за животно дјело “Мали принц”. Добитник је и националне пензије Србије која се додјељује појединцима за врхунски допринос националној култури.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана