Михајло Јовановић наступио на другом Фестивалу монодраме младог глумца: Симбиоза глуме и сликарства

Овај комад је Јовановићев мастер рад, настао по мотивима истоименог аутобиографског текста Саве Шумановића, који је приказао цијели развојни пут нашег познатог сликара, од најранијих дана у Шиду, па све до боравка у Паризу и поновног повратка у родни крај. Михајло Јовановић је сјајном изведбом дочарао лик и различите фазе живота Саве Шумановића. Разговарали смо с њим о раду на стварању лика, инспирацији и учешћу на овом фестивалу.

ГЛАС: Зашто баш Сава Шумановић?

ЈОВАНОВИЋ: За мој мастер задатак желео сам да урадим нешто што има везе са сценским покретом, конкретно са једним задатком где смо визуелне импулсе претварали у покрет. Желео сам да нађем живот неког сликара, јер ми је то било логично. Прво сам хтео Далија, Ван Гога, али никако нисам могао ни са једним од њих двојице да се потпуно саживим, а онда сам случајно налетео на некаква писма Саве Шумановића, почео сам мало дубље да истражујем његов живот и рад и онда сам схватио да је то мој најприроднији пут за развитак представе.

ГЛАС: Шта Вам је било најзахтјевније приликом спремања улоге?

ЈОВАНОВИЋ: Доста ствари је било тешко, али самим тим што је тешко, доста је и инспиративно. Тера те више да гураш себе, да видиш где су ти границе. Било је тешко наћи тај текст, истраживати његов живот, а после ми је било тешко ићи сам на пробе, натерати се, јер си препуштен сам себи, немаш редитеља. Цео тај процес ми је много значио и значи ми и дан-данас, и дан-данас волим да играм ову представу.

ГЛАС: Које улоге су биле најбоље, а које бисте вољели да можете играти?

ЈОВАНОВИЋ: Ова улога је различита од свега што сам радио, првенствено што је монодрама, а онда зато што нисам радио неко психолошко позориште и психолошки реализам, него сам мало другачије, па ми је у том смислу било нешто најразличитије што сам до сада радио. Волео бих да играм Евгенија Оњегина зато што мислим да бих то сад могао добро урадити, затим Аљошу Карамазова, а после Хамлета. Сада радим у позоришту у Италији “Буру”, играћу лик Фердинанда. То је јако инспиративно и добро је што ћу на почетку своје каријере моћи да се бавим Шекспиром.

ГЛАС: Ко је имао највише утицаја на сам Ваш глумачки пут?

ЈОВАНОВИЋ: Трудим се да вучем инспирацију са свих страна, да бих као глумац био што различитији у свом изразу, не само из глуме већ и из сликарства и музике, из свих ствари које ме окружују. Трудим се да све оно што могу имплементирам у тај канал који се зове глума. Од наших глумаца, мој омиљени глумац је Бора Тодоровић. Много уживам у хумору Монтија Пајтона. Треба у малим стварима некако пронаћи инспирацију, а не јурити за неким неслућеним висинама. Све треба корак по корак.

Акценат на Шумановићу

- Надам се да је публика осетила неку искреност и љубав према ономе што је он урадио. Некако, ми стално заборављамо да гледамо наше, увек гледамо негде преко, а не можемо да схватимо колико је и код нас било заиста невероватних уметника. Надам се да ће неко пожелети после ове представе да оде и да види његове слике. Мислим да је битно да гледамо у наше двориште, па онда тек после да се дивимо неким другим људима - рекао је Јовановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.