Данијел Гатарић за “Глас Српске”: Kњижевности треба удахнути дух времена

 Разговарали смо с њим о фестивалу, положају књижевности и његовом стваралаштву.

ГЛАС: Шта мислите о овом фестивалу и о оваквој врсти популаризације књижевности уопште?

ГАТАРИЋ: У сваком смислу је афирмативна ствар да се ради на покушају заједничког представљања регионалне књижевности, с обзиром на то да нас веже заједнички језички дискурс. Да би наша књижевност опстала, треба да се повежемо на најбољи могући начин. Ово представљање у Бањалуци показује баш те тенденције да се представе регионални аутори који су већ афирмисани, као и да се са њима на неки начин повежу и домаћи аутори и презентују домаћој публици. То је добро за регионалне, али и за домаће књижевнике, као и за публику која тврди да нема нових садржаја, ни могућности да виде нове књиге. Постоји антагонизам према домаћим књижевницима, који би било добро да не постоји. Овдје се може видјети тај пресјек, ту су аутори који су ближе тим савременим књижевницима. Нема потребе да се конзервирамо у посљедње године 20. вијека већ да у сву ту нашу традицију и културни и књижевни дух удахнемо дух времена у којем живимо.

ГЛАС: Пошто сте Ви писали и поезију и прозу, шта мислите да је више прихваћено код наше публике?

ГАТАРИЋ: Мислим да је генерално сада тренд тај прозни текст, више људима интересантан, а то је и некако у духу нашег времена. Емотивни изливи су посриједи, а човјек како брже живи, брже се и роботизује. Књижевност, у неким аспектима као да гура човјека у перфекционизам, гдје се човјек стиди својих емоција и свих других аспеката који га чине човјеком, а то не би требало да буде тако. Овај фестивал треба да покаже баш то, да човјек не треба да се стиди ни кад погријеши, ни кад пати, ни кад осјећа кривицу, ни многе друге сумње, како интелектуалне, тако и емотивне.

ГЛАС: Какав је положај књижевности код нас, обраћа ли се пажња на емоције, на аутора?

ГАТАРИЋ: Књижевност не мора да буде популистичка, висока књижевност и није за свакога. Не мислим да томе треба приступати елитистички, напротив, треба је приближити што је више могуће обичном човјеку. Моја омиљена илузија је да је књижевност и за радничку класу. И живим је још увијек, иако су многи, Симон Вејл је доказала да то није тако. То не значи да треба да одустанемо од борбе и наше је да се представимо што је више могуће. Не треба аутор да иде, да трчи за читаоцима. Мислим да је то потпуно, у најмању руку, недостатак стила.

ГЛАС: Који аутори су имали највећи и најзначајнији утицај на Ваш рад, било то видљиво или не?

ГАТАРИЋ: Постоје аутори који су осликали мене, у различитом времену и у различитим годинама и писци којима се увијек можемо вратити. Ту су и неки наши класици и савремени књижевници, од Кундере, Булгакова, Достојевског, Толстоја, као и приповијетке Томаса Волфа, које ме одушевљавају. То је невјероватно, када човјек мисли да је све нешто прочитао, нешто га ново изненади, дође иза угла. Мураками, Јукју Мишима, он ми је доста значио док сам радио овај свој посљедњи роман, у неким аспектима. Ту су и неки филозофски текстови. Шопенхауер, Витгенштајн и Вајнингер су утицали на мене. Доста је њих, незахвално је и говорити о томе.

Не дирај шуме ноћу

Не зури, не трчи, не говори, не слушај, не диши,

не мириши, као љут пуковник пред рат наређује.

Не дирај шуме ноћу, јежеви ће те покрасти,

видјећеш сва страшила дјетињства

у крају ока, гране ће подапињати ноге

и та језа нокта под кором наранyе.

Не дирај шуме ноћу

заљубићеш се у грубе обронке, у лисичје очи,

Не дирај шуме ноћу, заобиђи их

чекај дан и борбу сунца с биковим гранама.

Не дирај шуме ноћу, бићеш дирнут

њеним паганским оком и ништа неће бити исто.

Нема књиге да те оправда, ни музике да те скрије,

као шума као мрак, као шишарке које крцкају,

слабост ће хватати прво у скочним зглобовима,

затим од рамена кукавички зечије до срца,

бурлаће по утроби, пелцоваће мраком, не дирај је,

иначе остаћеш као пчела у тегли са страхом,

спремљена под плаштом стравично бучне тишине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.