Анђелија Рондовић након наступа у Народном позоришту РС:Највећи узори људи који највише раде

Ријеч је о комаду “Настасја Филиповна” младе глумице Анђелије Рондовић из Црне Горе. Након представе разговарали смо с Рондовићевом о монодрами, њеним узорима, али и највећим опасностима по младог умјетника.

ГЛАС: Зашто баш Настасја Филиповна као инспирација и тема у овој монодрами?

РОНДОВИЋ: Настасја Филиповна је мој мастер пројекат на Цетињу. Мој ментор је био Ферид Карајица. Када ме је први пут видио на сцени рекао је да пуно компликујем и одмах предложио да радимо некога од Руса и тако смо дошли до Настасје Филиповне. Заједно смо урадили адаптацију за тај комад, заједничка је идеја за костим и сценографију, све смо урадили сами.

ГЛАС: Како је изгледао процес рада на представи?

РОНДОВИЋ: Прво је била та адаптација. Уронили смо у материјал много више него неки људи. Требало је испричати причу из њене визуре у комаду гдје она не носи радњу. То је јако важно. То није Ана Карењина која је главни лик у роману. Настасја Филиповна постоји да би се испричала Мишкинова прича.

ГЛАС: Шта је по Вашем мишљењу највећа опасност за једног умјетника?

РОНДОВИЋ: Опасност је не знати шта радиш, не знати зашто то радиш, не знати сврху и не знати ко си у овом послу. Ситуација је иста свуда у региону. Постављају се представе које немају никаквог смисла, дижу се неке револуције у позоришту, то нису чак ни праве револуције. Ништа не долази до људи. Праве се постдрамске представе које дозвољавају редитељу да свакакве бесмислице ставља у њих. Ту је критика немоћна и немогућа, јер редитељ увијек оправда то реченицом “па да, то је баш такво требало да буде”.

ГЛАС: Ко су Вама, као младом глумцу, највећи узори?

РОНДОВИЋ: Највећи узори су ми људи који највише раде. А што се тиче глумаца, па Данијел Деј-Луис. То је то. То је профил глумца какве ја волим. Мерил Стрип такође.

ГЛАС: Ко је, на крају, Анђелија Рондовић и који је њен задатак?

РОНДОВИЋ: Анђелија Рондовић је жена која ће једног дана отворити “концепт стор” и тиме објединити све чиме жели да се бави, а то је да исцртава мајице, да прави брошеве, накит од старог накита, да има малу позоришну бину и неко ко ће се једног дана испунити као велики умјетник. 

О монодрами

Ријеч је о женској причи и погледу на збивања у роману кроз лик Настасје, једног од најупечатљивијих женских ликова, не само руске, него и свјетске књижевности. Адаптацијом се потрудила да сачува лични израз великог писца, да се не би изгубила ни његова књижевна виртуозност, ни драмска плодност његових карактера, а уједно се трудила да поштује идеју драме да ни сама смрт не може да убије животне хероје који више од свог постојања цијене правду и освету, али и бескомпромисну индивидуалност.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.