Разговор с Владимиром Табашевићем у Банском двору: Сјећање је варљива категорија

Показало се да има оних који желе да чују. Публика, која је присуствовала разговору с овогодишњим добитником НИН-ове награде Владимиром Табашевићем, у пуној вијећници Банског двора Културног центра, добила је одговоре на нека од тражених питања насталих током читања његове књиге “Заблуда Светог Себастијана”, добила је можда и жељу да прочита поменуту књигу, или је просто добила и упила живе ријечи аутора, што је увијек вриједно. С аутором је разговарала Вања Шушњар-Чанковић, а догађај је настао у сарадњи са Удружењем за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”.

- Ово је роман о сећању. Сећање је варљива категорија. Сећање је наш начин омаштавања нас самих - навео је Табашевић, осврћући се на бројне мотиве који прожимају и пробадају ово дјело, дајући му могућност да се посматра с много различитих страна.

Осврнувши се на добијену НИН-ову награду, Табашевић је исказао својеврсно задовољство, јер, управо једно такво признање је омогућило ширење дјела свуда и доступност свима.

- Мене радује ово признање, зато што на неки начин помера границе и показује да не постоји просечан читалац и умишљени читалачки капацитет. Ова врста признања учинила је књигу достојном за најразличитији број људи и мене то радује - рекао је Табашевић.

Издвајајући теме, мотиве и цјелине у дјелу, посебна пажња је посвећена причи о заблудама и жртвама.

- Сам наслов књиге је заблуда. Тим насловом сам хтео да покажем да до краја романа неће бити јасно ко ту јесте и није у заблуди. Не зна се да ли је то заблуда у којој се Свети Себастијан налази и да ли је то заблуда ових других због којих постаје жртва. Мени је била занимљива двострука улога коју он има. Он је као вођа преторијанске гарде за време Диоклецијана прогонио хришћане, али дубоко у свом срцу је неговао веру у хришћанство. Мени је било занимљиво како се спајају та два аспекта - казао је Табашевић.

Тумачећи жртве, неминовно је помињање манипулације истом и самом заблудом о томе како смо свакодневно сви увјерени да чинимо добро.

- Сви на свим странама су убеђени да раде добро. Манипулација са жртвом је једна од најгорих ствари које могу да се десе, а то не значи да не постоје објективне жртве, то значи да постоје жртве, али оно што је важно је да жртве готово увек немају начин да артикулишу своју позицију жртве. Жртве ћуте, не зато што немају шта да кажу, него зато што немају речи. Жртве постоје, али не постоји артикулисана идеја којом би те жртве пропричале као жртве. Онда, кад си реално жртва, ти немаш времена да о тој својој позицији причаш - објаснио је Табашевић.

Сама злоупотреба се шири на више страна, манипулације су различите и превртање и извртање овог феномена је многоструко.

- Ту је манипулација самодоживљајем себе као жртве и манипулација позицијом другога другим као жртве. Ту имамо политикантску злоупотребу другог као жртве, у ширем смислу, уметничком. Помиње се позориште, где се све време мисли да се ради у интересу класе, чије име постављамо у представу и одлучујемо какве ћемо политичке поене критиком да обезбедимо. Експонирамо се као да смо они који се залажу за њихове интересе - додао је Табашевић.

Језик

- Имамо језик као инструмент, као средство путем којег ми комуницирамо искуство света с једном надом да ћемо моћи језиком да искомуницирамо и разумемо сви шта је. Не знамо како ћемо писати о специфичном искуству света, којим језиком и када ћемо имати гаранцију да је то баш аутентично пренета емоција. Постоје покушаји да се нађе довољно начина да се комуницира и да имамо заједницу људи који користе један језик. Језик је истовремено једина ствар којом се служимо желећи да једни с другима ступимо у неку врсту контакта. То је врста стаклене кутије којом гледамо у свет - нагласио је Табашевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.