Приче које су сви чули, видјели или попили уписане у књигу “Мрље на шанку” Горана Дакића

Данко Кузмановић
Приче које су сви чули, видјели или попили уписане у књигу “Мрље на шанку” Горана Дакића

Бањалука - Књига је написана с једним јединим задатком, а то је да проба да насмије онога ко је буде читао. Прозни жанр је никао из духа хумора, а српска књижевност је задњих двадесет година исувише озбиљна.

Казао је ово колумниста, новинар и писац Горан Дакић приликом представљања своје нове књиге “Мрље на шанку” у култној бањалучкој кафани “Крајишник”.

Поред аутора, на промоцији су говорили и рецензенти књиге Дарко Момић и Бранислав Предојевић, те Борис Максимовић, власник издавачке куће “Имприматур” која је објавила књигу.

Почетак записивања кафанских прича, како је рекао Дакић, веже се за период завршетка гимназије.

- Иницијални повод, и моја потреба за записивањем ових прича десила се нетом након што сам завршио гимназију и уписао факултет, те почео да се дружим са својим гимназијским професорима. Та сједења и те духовите приче и размишљања о неким стварима које су на маргини свакодневног живота, али се свакако баве неким суштинама, су мени били главни окидач да почнем да записујем те приче - казао је Дакић.

Дарко Момић сматра да је Дакић заслужио да му се дође на промоцију књиге још много раније.

- Дакић је заслужио да сви ми њему дођемо на ову промоцију. То је заслужио “Даљем”, “Петодинаркама” и на крају “Мрљама на шанку”. Ко није прочитао “Даљ” и “Петодинарке” погријешио је, ко не прочита “Мрље на шанку” погријешиће још више - рекао је Момић. 

Момић се кратко осврнуо и на претходна Дакићева дјела.

- Кад видите Дакића, као некога ко се грохотом смије и галами, и онда кад прочитате “Даљ” који је препун емоција, “Петодинарке” које су и мени сузе на очи натјерале, једноставно не можете да вјерујете да је Дакић то писао. Међутим, Дакић је човјек који све своје емоције трпа у књиге. Није у “Мрљама” било пуно тога, али је било свега осталога - казао је Момић те додао да су “Мрље на шанку” збирка прича у којима се свако од нас може задесити, или се задесио, или ће се пронаћи некада, и зато то треба да буде кафанска лектира.

Бранислав Предојевић се присјетио почетка приче о овим записима, када је радио као уредник културне рубрике у дневном листу “Прес”.

- Ја сам прије три или четири године Горану, под добрим дејством пива, обећао двије ствари - да ћу му објављивати колумне и да ћу му једног дана бити рецензент књиге, рачунајући да се ни једно ни друго неће десити, само да га се ријешим. Али, ево, на радост свих нас, десило се ово прво, а и ово друго - рекао је шаљиво Предојевић.

Дакићева улога је, како је рекао Предојевић, била само да забиљежи све ове приче које смо сви некада доживјели.

- Горанове приче нису само Горанове приче. То су приче које смо сви ми чули, видјели, осјетили или попили. То су приче које се осјећају стомаком, не главом, не интелектом. То су приче као и мрље на овом шанку, не могу се опрати никад, и увијек ће се препричавати. Дакићева улога је била да их забиљежи - казао је Предојевић. 

Ријеч издавача

Борис Максимовић истакао је да издавачка кућа “Имприматур” и постоји због људи који су као Дакић.

- Посебно ми је драго што ћемо почетком сљедеће године издати реиздање Дакићевог романа “Петодинарке” који је, по мени, искрено, једно мало ремек-дјело новије српске књижевности - рекао је Максимовић, те додао да се књиге могу купити у свим књижарама “Култура” и великој већини пословница “Пошта Републике Српске”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана