Писац Беким Сејрановић за “Глас Српске”: Као писац мораш да лажеш, али искрено, од срца

Писац Беким Сејрановић за “Глас Српске”:  Као писац мораш да лажеш, али искрено, од срца 22.04.2019 13:30 | Александра Маџар

Писац Беким Сејрановић рођен је у Брчком, годинама му је адреса становања у Ослу, а неке лијепе књижевне приче учиниле су да, како и сам каже, Бањалука на неки начин постане његов град. И читаоци у Бањалуци дијеле слична осјећања. Много су пута доказали да је Беким њихов писац.

 Неки чудни или, боље речено, прави путеви спојили су га са директорицом   бањалучког Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив” Санелом Бабић, па је и Беким постао члан ове екипе као умјетнички директор удружења. Сејрановић  је послије дуже паузе од појављивања у медијима и на промоцијама говорио за “Глас Српске” у сусрет доласку у Бањалуку на други Фестивал књижевности “Императив”, који ће бити одржан од 30. маја до 3. јуна у Банском двору. 

ГЛАС: Као умјетнички директор Фестивала “Императив”, чиме се водите приликом избора писаца, пјесника, издавача који ће се представити публици?

СЕЈРАНОВИЋ: Прилично добро познајем књижевну сцену у “региону”. Много читам, за себе мислим да сам, прије свега, читалац па тек онда писац. Пратим нова издања већ етаблираних књижевника, али и оних који тек почињу и чији таленат најављује њихов долазак на књижевну сцену и које би требало мало погурати, представити публици. Водим се својим књижевним инстинктом који  је израстао, како из властитог искуства, тако и познавањем књижевне теорије. Покушавам пронаћи дјела аутора која су неоправдано, игром случаја била запостављена и представити их широј публици. Да скратим, водим се властитим књижевним укусом, не кажем да сам непогрешив, али, ето, неко и то мора радити -  читати књиге и онда их препоручити умјетничком савјету фестивала. Више читам прозна дјела него поезију, али трудим се да свој задатак “умјетничког директора”, који звучи мало помпезно, обавим што је могуће боље. Битно је да се дјела уклапају у концептуални програм фестивала, али о томе се више брине умјетнички савјет.

ГЛАС: Какав значај за Вас као писца имају књижевни фестивали?

СЕЈРАНОВИЋ: У вријеме када сам почео да издајем своје прве књиге, између осталог сам, управо преко фестивала, успио да представим прозу читаоцима. Фестивали су изврсна прилика, како мени као писцу, тако исто и публици да напокон упознају писце чија су дјела читали и у њима, евентуално, уживали или су вас из неког разлога заинтригирали. Понекад бих знао рећи да читаоци не би требало да упознају ауторе, а поготово не да са њима расправљају о њиховим дјелима, али било је то када сам већ био уморан од свих наступа, фестивала и промоција. Често се догоди да се читалац разочара у особу, аутора чије му се дјело свидјело, али дешава се и обрнуто, да преко аутора ког сте видјели или упознали на фестивалу заволите његова дјела. Треба знати да се књижевно дјело и његов аутор морају знати разлучити.

ГЛАС: Како је дошло до тога да будете дио “Императива”?

СЕЈРАНОВИЋ: Некако спонтано. Најприје сам имао двије промоције у Бањалуци, ова друга је била ипак много успјешнија, а онда сам једне јесени, на наговор директорице фестивала Санеле Бабић, сваког другог четвртка представљао по једног аутора из региона, и сваки пут је било све више људи. Онда се родила идеја да буде организован фестивал, можда не велики, али квалитетан у сваком случају. Прошле године смо показали да се то може направити и мислим да су уживали и аутори, а и публика, односно грађани Бањалуке. При томе нам је било јако битно да у цијели програм укључимо и омладину, школарце, да се на неки начин млади заинтересују за читање добрих књига. Кад неко каже “млади ништа не читају”, треба се запитати: а шта сте им понудили.

Боље им је представити неког савременог домаћег аутора ког ће схватити много боље, па преко њега доћи до класика, ако их баш занимају. Ја сам Достојевског први пут прочитао са тридесет година. Толстоја са четрдесет. И драго ми је због тога јер тада сам био довољно зрео да бих могао схватити мајсторство тих аутора и значај њихових дјела.

ГЛАС: Како то се да се од посљедње промоције у Бањалуци нисте много дружили са читаоцима? Негдје сте и најавили да ћете се мало повући и одморити од путовања. Можемо ли на фестивалу очекивати дружење са читаоцима?

СЕЈРАНОВИЋ: Имао сам одређених здравствених проблема, мало сам се заситио и наступа и интервјуа, ово је први интервју од посљедњег фестивала  у Бањалуци. Поново сам се вратио у Норвешку, у Осло, јер на крају и Осло је, попут Ријеке или Брчког, мој град. Требало је да се мало повучем, да не бих досадио људима, а треба оставити и мјеста младим генерацијама које долазе. Задовољан сам оним што сам написао и тиме да се моје књиге релативно добро, ако већ не продају, оно бар читају. Али, доћи ћу на фестивал овог прољећа, тако да бих могао рећи да је и Бањалука помало постала мој град.

ГЛАС: Када можемо очекивати нови роман?

СЕЈРАНОВИЋ: Волио бих и сам знати одговор на то питање. Имам роман скоро готов, али никако да га завршим јер сам тренутно заузет неким другим стварима које немају везе са књижевношћу. Не жури ми се. Требала ми је мала пауза од свега, у задњих десетак година објавио сам пет књига, превео ваљда исто толико, наступао од Вардара до Триглава, па све до сјеверне Норвешке. Надам се да ће нови роман изаћи сљедеће године.

ГЛАС: Годинама живите у Ослу, пишете, говорите, преводите на другом језику и добро сте упознати са социјалном и друштвеном сликом Норвешке. Можете ли повући паралелу, шта култура значи за Норвежане, а шта са људе у БиХ и РС?

СЕЈРАНОВИЋ: Норвешка је много богатија земља, тамо се много више улаже у културу, па тако и у књижевност. Постоје издашне вишегодишње стипендије за “обећавајуће”, али и етаблиране  писце. Постоји агенција НОРЛА, са којом сам и сам сарађивао, која ради на ширењу норвешке књижевности у иностранству. Они сносе све трошкове превођења норвешких дјела на неки други језик. Тако да, посебно у Србији, имате преводе скоро свих значајнијих савремених аутора. А да не спомињем кримиће Јоа Несбеа, који су преплавили свијет, иако се ради, по мом мишљењу, у најбољем случају, о просјечној литератури у жанру “кримића”. Иза њега је стала норвешка књижевна индустрија и створила свјетску звијезду.    

Ако објавите књигу, роман, у Норвешкој га одмах откупе све библиотеке, што је око хиљаду примјерака, чиме се покрију трошкови издавања, а и сам аутор добије прилично добар хонорар.

Не знам да ли Норвежани читају више него ми, али дефинитивно више купују књиге. Поједине књиге достижу тираже од преко сто хиљада примјерака, а то је много за земљу од пет милиона људи. Док је код нас, у “региону”, толико књига успјела да прода једино Нивес Целзијус.

ГЛАС: Као писац који се често оголи у својим дјелима, немате проблем с истином, представљањем мрачне и свијетле стране себе. Вјерујем да том дубоком спознајом себе можете јасније видјети и друге људе. Можете ли осјетити како куца срце данашње генерације?

СЕЈРАНОВИЋ: Непрестано морам понављати да ја нисам само писац, да је то попут једне од улога које играм у животу, а има тих улога још много. Након тога треба разликовати приповједача у роману, који је у мојим дјелима уједно и главни јунак, од мене као особе. Истина у неким се стварима оно што приповједач прича поклапа или бар личи на мој живот, али то је сасвим нормално. Не бирам ја теме о којима ћу писати, оне бирају мене. Пишеш о ономе што знаш, што је твоје, што те опсједа мјесецима, годинама.

Није толико битно о чему пишеш, него како пишеш. То што читаоци мојих књига вјерују да се баш све догодило као што сам написао прихватам као комплимент. То значи да је књижевна магија успјела. Као кад гледате добар филм, знате да су то глумци и ништа није стварно, али ви патите, плачете или се смијете згодама и незгодама које се дешавају ликовима у филму као да је ријеч о стварности. То је филмска магија. Шта је истина ионако нико не зна. Истина је оно што пише у књизи, а ти си спреман да у то повјерујеш јер је написано искрено. Као писац мораш да лажеш, али искрено, од срца.

ГЛАС: Заборавили смо праве вриједности, мало је данас добрих људи, данас више нико не чита, јесу ли за Вас то само фразе или мислите да је свијет у којем живимо заиста такав?

СЕЈРАНОВИЋ: Искрено, не знам. Чињеница је да људи све мање купују књиге јер једва крпе крај с крајем. Исто тако, поготово млади, довијају се како знају и умију. Све моје књиге, и не само моје, могу се бесплатно скинути с интернета.  Нисам то ни знао док нисам добио поруку од једног дечка који ми се извињава што је “нелегално” дошао до мојих књига, али нема новца, а воли да чита. Боље и да се “илегално” чита него никако.

ГЛАС: Много је оних који поштују Вас и Ваша дјела. Много пута сте се дружили са својим читаоцима. Да ли сте осјетили неку заједничку црту која повезује Ваше читаоце?

СЕЈРАНОВИЋ: Посљедња бивша жена ми је у полушали једном рекла да моју публику чине жене свих узраста, хипстери и гејеви. Има можда нешто у томе, али која им је заједничка црта не знам. Можда то да воле читати књиге попут мојих. Позната је чињеница да жене више читају и купују књиге. Око 70 одсто, па чак и 80 одсто, купаца књига чине жене. Сигурно нека од њих наговори понеког мушкарца да и он нешто од тога прочита. Мушкарци раде и блесавије ствари за жену до које им је стало од читања књига.

ГЛАС: Ко зна колико сте књига прочитали у животу? Сигурна сам да је то број са много нула. Да сте књига, које дјело бисте били?

СЕЈРАНОВИЋ: “Глад”, или можда “Пан” Кнута Хамсуна. Има нешто привлачно, али истовремено и неухватљиво у тим романима. Један норвешки писац је изјавио да ни након више од сто година нисмо до краја схватили Хамсуна. Роман “Глад” је први пут објављен крајем 19. вијека, али као да је јуче написан. Он је утицао на многе писце 20. вијека, посебно америчке - Хемингвеја, Буковског или Аустера.

ГЛАС: Рекла бих да је у Вашим дјелима ријека посебан лик, како описујете свој однос са водом?

СЕЈРАНОВИЋ: Одрастао сам уз Саву, отац ми је био капетан брода на Сави и Дунаву, па сам често пловио с њим, послије сам ишао у поморску школу, смјер наутика, у Бакру, покрај Ријеке, хтијући постати поморац, али на крају је испало да сам постао тек капетан своје “Савске бубе”, бродице на којој проводим љета и која је један од ликова у роману “Твој син, Хаклбери Фин”. Волим ријеке, волим да пловим њима. Волио бих бити и роман “Авантуре Хаклберија Фина” Марка Твена. 

Одустао од сна да постане поморац

Сејрановић је студирао на ријечком Поморском факултету, али одустаје од сна да постане поморац, те на тамошњем Филозофском факултету почиње да студира кроатистику и компаративну књижевност. Године 1993. сели се у Осло, на чијем је Историјско-филозофском факултету магистрирао јужнословенске књижевности. На истом факултету радио је као лектор и предавао јужнословенске књижевности, језике и превођење. Данас ради као судски тумач и књижевни преводилац, предаје норвешки за странце, те пише и објављује прозу. Аутор је књиге кратких прича “Фасунг”, као и романа “Нигдје, ниоткуда”, “Љепши крај”, “Сандале”, “Твој син, Хаклбери Фин” и “Дневник једног номада”.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица