Огњенка Лакићевић, књижевница, за “Глас Српске”: Живот би био неподношљив без умјетности

Казала је ово у разговору за “Глас Српске” књижевница и фронтмен бенда “Аутопарк” Огњенка Лакићевић. Она је једна од учесница овогодишњег Фестивала књижевности “Императив” који ће бити одржан од 30. маја до 3. јуна у Банском двору Културном центру, у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”. Учествоваће у програму “Поезију ће сви читати” 1. јуна у 19 часова на “Арт тераси”.

ГЛАС: Познати сте по сањивом гласу и искреној поезији, а једна Ваша пјесма се зове “Све је панк и све је поезија”. Да ли се ових година шири листа свега онога што није панк, а није ни поезија?

ЛАКИЋЕВИЋ: Нажалост да, у песми сам само поменула неке окоснице тренутног зла и баналности. У скоро свему могу да видим поезију, она неретко покрива и ружноћу и преиспитује зло и психологију зла, али не могу у свему да видим панк. Што си старији, кажу да постајеш мање осетљив. Слагали су ме, код мене је сасвим обратно.

ГЛАС: Рекли сте једном приликом да сте још у основној школи осјећали неименовани смисао у књигама, филмовима, али највише у музици, да ли и данас у истим стварима тражите смисао?

ЛАКИЋЕВИЋ: У истим. Сам се налази. Налазим га и у дрвећу, појединим људима, животињама, пријатељствима, радионици поезије коју држим већ годинама, а највише у самоћи и расту у самоћи. Под условом да икакав смисао постоји, а ја сам поверовала Виктору Франклу.

ГЛАС: Збирка “Љубавна писма Гуглу”, која је ода животу, љубави и разочарањима, и без претјераног маркетинга је пронашла пут до већег броја људи, да ли је то потврда да сте успјели у својој намјери?

ЛАКИЋЕВИЋ: Чак и да се књига продала у пет примерака, али да сам добила коментаре од људи какве сам добила, успела бих у намери, она је била да некога додирнем, утешим, натерам да размишља, да с неким поделим толико непроспаваних ноћи, да му смањим осећање усамљености, туге и срамоте.

ГЛАС: Да ли временом мијењате своје виђење поезије? 

ЛАКИЋЕВИЋ: Мењам приступ писању, проширујем теме, продубљујем ове којима сам већ опседнута. Поезија која ми додирне истовремено и интелект и срце и стомак и осећај за естетику, мени је добра поезија. Има и добре поезије која ме не додирне, али видим да је добра. Морам да је на неки начин разумем, досадна ми је преинтелектуализација, осећам се глупо кад читам неприступачну поезију, на сличан начин како се осећам глупо када читам преочигледну, неуређену поезију некога коме је било важно, ето, само да проспе осећања. Ја сам и за осећања и за промишљања, јер и осећања су производ мозга, и за велики рад на песми самој. Поезији је место међу људима, а не у загушљивим собицама где седи десет самодовољних интелектуалаца високих јагодица, пију чај и тапшу се међусобно како су супер.

ГЛАС: Постоји ли конкретан циљ у Вашем стваралаштву, Вашој поезији?

ЛАКИЋЕВИЋ: На то само могу да одговорим уназад гледајући, унапред нисам размишљала, била сам дете кад је почела та опсесија писаном речи. Само онај горе већ наведен, поред тога што не умем да живим без поезије и музике. Не могу да замислим поглед на свет ако није кроз поезију.

Циљ ми је да комуницирам, кад већ без поезије не умем да живим. Живот је тако једино подношљив. Како бих иначе могла икако да се утешим, кад је концепт света сам по себи неутешно болан, свако кога волиш ће умрети једном, ако не умрети, онда ћете се некако растати. Да нема уметности, не знам како бих то поднела.

ГЛАС: На који начин разграничите када и како пишете поезију, а када текст за пјесму? 

ЛАКИЋЕВИЋ: Када пишем песму као текст на музику, имам мање слободе, ограничена сам метриком, самогласницима, сугласницима, слоговима. Све мора да је подређено музици. Текстови су сведенији, језгровитији, и никад јачи од саме музике. Музика је немилосрднија, или бар моје виђење ње, имам веће страхопоштовање према њој, ваљда јер то није мој примарни домен. 

ГЛАС: Као пјесникиња која нема проблема са истином, можете ли осјетити како куца срце данашње генерације и који су то највећи проблеми у култури данас?

ЛАКИЋЕВИЋ: Култура више није ни маргина, већ најмрачнији гето, осим неке баш режимске. Култура је исмејана са циљем да гласачком телу током генерација буде сасвим одузета моћ критичког закључивања и мишљења. А успут можда и да се рађају нове генерације без срца. Али, неће моћи тек тако. Тај мали гето моћан је. Не можеш убити племенитост, не можеш убити потребу душе да ствара. Погледајте само песничку сцену у региону, она је букнула и гори. Ако имаш срце, оно је незаустављиво. Могу да те баце у шахт, уметност ће наћи начин да изађе. И људи да дођу до ње. У комплекснијим културама имамо и питање изнијансираности укуса, али то је овде већ луксуз. Мени је важно да нисам део ниједног клана, да се не удружујем и да говорим само у своје име.

ГЛАС: Свиђа ли Вам се идеја фестивала као што је “Императив” и какав значај за Вас имају књижевни фестивали?

ЛАКИЋЕВИЋ: Почаствована сам позивом да учествујем на “Императиву”, толико ме радује да могу да чујем неке нове песнике или да чујем уживо неке од оних које сам читала. Верујем да је тих неколико дана тај осећај јединства и интеракције нешто што је много важно за разбијање граница и повезивање људи у том нашем гету. Усамљеник сам о том питању, ретко учествујем на фестивалима јер ми је то стресно, али овај никако нисам желела да пропустим. Не могу да дочекам да дођем у Бањалуку.

“Аутопарк”

ГЛАС: Бенд “Аутопарк”, чији сте и оснивач, постоји већ скоро 20 година, шта он за Вас данас представља?

ЛАКИЋЕВИЋ: Можда најважнији, најкрхкији, најнепрерађенији део мене. У музици се слабије сналазим него у поезији, у поезији отприлике знам шта радим, а у бенду сваки концерт, свака нова песма, мени је све као први пут, толико је неисцрпна та невиност. А и другачије је кад радите у тиму са још неколико људи који су при­ том сјајни музичари, осећам додатну одговорност. Осећам нови занос на тему бенда, као дете. Ове године смо се опет концертно активирали и схватили да, поред старе, имамо и нову, младу публику, предивно је видети људе од 17 до 60 година на нашем концерту. ”Аутопарк” је мој дом, ту сам најслабија, најрањивија, немам никакву заштиту, и истовремено је ту моја највећа снага.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.