Marko Šelić Marčelo za “Glas Srpske”: Fantastika je začin za priče o svakodnevici

Rekao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” književnik i muzičar Marko Šelić Marčelo. On je promovisao svoja djela “Zajedno sami”, Napet šou”, “Malterego: Rubikova stolica” i “Malterego: Higijena nesećanja”  u Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci Republike Srpske.

GLAS: Koliko su ljudi danas moralni i koliko se trude da učine dobro za druge?

ŠELIĆ: Ne previše. Živimo u društvu koje inspirišu razne vrste nemorala. Ono što je konkretno predmet “Rubikove stolice”, kao početka “Malterega”, jeste nasilje. Živimo u društvima koja, takođe, imaju takvu javnost, takav medijski prostor koji je verbalno nasilan. Tako kreće afirmacija svakog nasilja kao takvoga. Verovatno jedan od najvećih komplimenata koje sam dobio apropo te knjige je komentar mog dragog prijatelja Davida Albaharija, a to je da je “Rubikova stolica” knjiga nakrcana nasiljem koja izražava prezir prema nasilju. To je ono što je konkretno u njenom fokusu, moralni procep svodljiv na sledeće - ako nasilje uđe u tvoj život, ako ti se dogodi, šta je tvoj odgovor?

GLAS: Vaši junaci su pred pravim moralnim izazovima. U čemu i gdje se pronalazi rješenje?

ŠELIĆ: Imamo dvojicu junaka koji preuzimaju suštinski različitu stvar prema nasilju, jednoga koji igra po pravilima, smatra da se ne treba spuštati na taj nivo i vidimo da, uprkos vrlini, ne spava mirno. Drugi junak smatra da treba uzvratiti nasilje nasiljem i zbog te svoje odluke takođe ne spava mirno. To je jedna od okosnica. Mislim da je i to dovoljno za solidnu moralnu klopku o kojoj se priča dok je sveta i veka - pravi moralni izazov. Reklo bi se da nekvarenje duše i želje da bude takav rešava stvar.

GLAS: Koliko sebi dozvoljavate da onostrano upliva u ono što pišete?

ŠELIĆ: Dozvoljavam vrlo rado, meni je fantastika veoma mila, a mio mi je i magijski realizam. Oduvek sam doživljavao fantastiku kao vrstu začina, udice, da se pričaju priče o ljudima koje viđamo svakodnevno. To je jedno namerno oneobičavanje, s ciljem da se ispriča nešto obično, ali ne i banalno. Posao književnosti jeste privođenje čoveka sopstvenoj duši i odgovori ko sam ja, ko su junaci o kojima pišem, ko su junaci o kojima čitam. To stoji u centru književnosti.

GLAS: Koliko je moguće privođenje duši u današnjoj masovnoj proizvodnji knjiga?

ŠELIĆ: Nije zahvalno govoriti na koji način se može dodirnuti čija duša. Nisu svačije potrebe iste. Znam na šta ciljaš i svi smo videli taj problem kad je sajam knjige. Nije prijatan prizor gledati razna prisustva za koja osnovano sumnjam da su im namere drugačije, od onih o kojima mi sad ovde pričamo. Definicija knjige nije jednaka definiciji književnosti. Ako ima korice, minimalno dovoljno stranica između i kakvog god sadržaja, to je knjiga. U tom smislu ima legitimno pravo da se nalazi na policama ili pred kupcima kao i književnost.

GLAS: Svaka knjiga ima svoju publiku?

ŠELIĆ: Ljudi kad govore o sajmu knjiga izražavaju ozbiljnu bojazan da će sada neknjiževnost oduzeti čitaoce prave književnosti zato što je prosto tu, a neće. To ima svoju publiku, ono svoju. Retko sam u životu, možda čak i nikad, svedočio tome da neko preskoči s jedne strane zida na drugu. To je više društvena istina, društveno ogledalo nego što  predstavlja opasnost za književnost. Jedan malo očigledniji društveni simptom. Nije boljka, boljka je nešto drugo i mnogo dublje, a simptom je taj. Kako nam javnost izgleda, tako izgleda i ovo. To je direktna posljedica javnosti.

GLAS: Koliko je cijenjen strip kod nas?

ŠELIĆ: To je onako, samo za ozbiljne fanatike. To je jedna od mojih životnih konstanti, od najranijeg detinjstva. Otud ja na mestu urednika svih edicija “Dilan Doga” u “Veselom četvrtku”. Ušao sam u jedanaestu godinu tog svog civilnog zanimanja. To je moj Klark Kent identitet. Noću se bavim pisanjem, danju radim za “Veseli četvrtak”. Ne izgleda mi, moram ti reći, ta situacija skroz crno, kao što bi pesimisti rekli.

GLAS: Kako Vam izgleda situacija sa rasprostranjenošću stripa u regionu?

ŠELIĆ: Sajmovi su dobra prilika da to vidiš. Ima i novih klinaca koje to zanima, ali ne naravno toliko da bismo pali sa stolice od sreće i optimizma. Nije toliko mračno kako bi pesimista zamišljao, kako bi se i meni činilo dok sam radio u redakciji i  prije nego što sam morao sedeti za štandom svih osam dana sajma. Strip nije stvar samo za starije nostalgičare kojima je to deo srećnijeg parčeta života. Lepo se prati i aktuelna svetska produkcija, uz šta se nadoknađuje ono što ranije nije objavljeno. Mislim da je u Hrvatskoj osetno bolja situacija na tom planu nego u Bosni ili Srbiji. Prosto, kontinuitet koji tamo postoji njima daje rezultate. Mi se trudimo, radimo predano svoj posao i nadamo se najboljem.

Muzika

GLAS: Što se muzike tiče, šta je novo u pripremi?

ŠELIĆ: Ja sam se nadao da će ovo biti godina muzike jer je prošla bila godina proze. Mi smo definitivno raspoloženi za to. Stidljivi počeci su tu. Stidljivi jer nije lako praviti šestu ploču. Svaki sledeći put je teže jer više stvari imaš iza sebe, a trudiš se da to ne bude puka repriza. Teže je da izvariraš na temu svaki sledeći put. Sledeća godina će napokon doneti neke rezultate te vrste. Ljudi već misle da sam definitivno odustao, a ja sam samo bio na preko potrebnoj pauzi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.