Књижевник Горан Петровић за “Глас Српске”: Немогуће је бити писац, а не читати Андрића

Данко Кузмановић
Књижевник Горан Петровић за “Глас Српске”: Немогуће је бити писац, а не читати Андрића

Бањалука - Приповједачи, домаћи, а, бога ми, и у иностранству су говорили да је немогуће бити писац, а не читати Андрића.

Он је један од наша два највећа писца уз Црњанског. Он је писац који има најзаокруженије дело, који је познавао историју и људе и који је писао о малим судбинама. Учинио је нешто што и ја покушавам да чиним - у великом је препознавао мало, а малом је препознавао велико.

Казао је ово књижевник Горан Петровић за “Глас Српске”, добитник Велике награде “Иво Андрић” Андрићевог института из Вишеграда за животно дјело.

Петровић се присјетио и својих првих сусрета с Андрићевим књигама.

- Својевремено сам као млад писац ишчитавао одређене књиге покушавајући да видим како су ти велики писци постигли то што су урадили. Андрићеве приче сам читао тако што сам прескакао дијалоге, а онда исте те приче читао читајући само дијалоге, да утврдим размеру тога шта саопштава приповедач, а шта саопштава јунак, колико се код Андрића говори, а колико се ћути, а и колико се кроз ћутање, опет, говори - рекао је Петровић.

Петровић доживљава књижевност као један од ријетких избора у овом привиду цивилизацијског изобиља.

- Књижевност је једна од ретких преосталих човекових интимних дисциплина, и за писца и за читаоца. Нажалост, живимо у свету где влада терор јавног. Књижевност је један од ретких извора и избора шта ће неко да пише и шта ће неко да чита. Нама је избор, цивилизацијски гледано, ускраћен, ми само мислимо да живимо у цивилизацијском изобиљу - објаснио је писац.

Када је ријеч о самим наградама, како каже Петровић, оне нису нешто о чему писац треба да размишља.

- Награде нису нешто о чему писац размишља и о чему треба да размишља док пише. Чак и књига која изађе и која одлази заправо више и није пишчева, она одлази у руке других људи, који имају сопствена искуства. Ја сам донедавно сматрао да постоје двије или три важне лествице у животу сваког писца. Прва је када сте на самом почетку, да вас прихвати родбина, да се они најближи осмехну док читају. Друга степеница је била та да књиге функционишу код читалаца које писац не познаје, дакле код људи на истом говорном подручју. Трећа степеница је да те исте књиге могу да функционишу и у другим културама и на другим језицима. Ја сам мислио да је то највећа степеница и да је то највећи испит за једног писца - да књиге преносе једну врсту осећања људима који немају животно искуство, образовање и слично. Међутим, постоји сада и четврта степеница када средина у којој живите, а ова награда је на неки начин показатељ тога, призна да сте нешто урадили и мимо своје земље. То је узлазна степеница - казао је Петровић те додао да су награде данас значајне јер скрећу пажњу на књижевност, која је свуда у свету на маргини. 

Коментаришући утицај који писци могу да изврше на свијест читалаца, Петровић је рекао да никада није покушавао да даје одговоре и некога води на тај начин.

- Нисам писац који даје одговоре, ја сам писац који покушава да отвори питање у човеку. Књижевност сигурно утиче, али не утиче као неке друге дисциплине. Људи још читају, ја не бих рекао да читају мање. Можда су једино збуњени зато што свуда постоји хиперпродукција свега. Ви никада у животу нисте могли да купите више врста хлеба, патика, па тако и књига. Један део тих производа нема дуг рок трајања, тако и неке књиге немају дуг рок трајања, али увек постоје књиге и писци којима се увек враћате. Један од тих писаца је Андрић или, рецимо, Гогољ. Тако да човек има и увек је имао потребу да некоме нешто саопшти и да чује нешто од другога, неки то записују, а неки не. Књижевност је једна врста додавања осећања неких осећања људима које никада нисте упознали - закључио је Петровић.

Причајући о моментима када је био поносан на свој књижевни рад, писац је навео да су његове књиге “криве” за два брака.

- Поносан сам зато што сам и код нас и у неким земљама које су веома далеко видео блискост у очима читалаца. То је универзално. Поносан сам, рецимо, и на то што је “Ситничарница код срећне руке” крива, под знацима навода, за два брака, један у Русији, а други у Мексику. Ти млади људи су се упознали захваљујући тој књизи. Тако су ми рекли. Надам се да су то добри бракови - казао је Петровић.

Петровић је рекао да би сваки писац требало да осјећа одређену дозу одговорности према томе што ради, као и према читаоцу.

- О чему год писац пише мора да има одређену врсту одговорности. Ви некоме узимате време, одузимате му два или три дана живота, просто улазите у његов живот и морате да се трудите да то буде добро - навео је Петровић.

Српски прозни писац Горан Петровић добитник је Велике награде “Иво Андрић” за животно дјело, за цјелокупно прозно стваралаштво и књигу кратке прозе “Савети за лакши живот”. Уз њега награђен је и Рајко Петров Ного за најбољу пјесничку књигу “Сонет и смрт”.

Одлуку је донио жири у саставу Јован Делић, Мухарем Баздуљ и Желидраг Никчевић.

Велика књижевна награда “Иво Андрић” установљена је 2015. године. Жири који додјељује награду дужан је да током цијеле календарске године прати издавачку дјелатност у Републици Српској и Србији и да објективно сагледа значај укупног књижевног стваралаштва аутора и појединачног романсијерског остварења у том периоду.

Прошлогодишњи лауреати били су музичар и пјесник Борисав - Бора Ђорђевић и кинески писац Ју Хуа.

Ђорђевић је награду добио за најбоље дјело објављено у Републици Српској и Србији у 2017. за књигу поезије “Пусто острво”, а Хуа за животно дјело за прошлу годину за његово цјелокупно прозно стваралаштво, поводом објављивања превода његова три романа у издању “Геополитике”.

Нове књиге         

Спремам доста дуго венац романа, дакле, биће више књига. То радим већ осамнаест година. Надам се да ћу ове године почети да објављујем тај циклус романа. Биће објављивани сукцесивно, сваких пола године или годину.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана