Књижевница Тамара Драгић за “Глас Српске”: “Божићи у времену” роман посвећен селу

Књижевница Тамара Драгић за “Глас Српске”: “Божићи у времену” роман посвећен селу 04.07.2018 16:19 | Данко Кузмановић

Ускоро излази нова књига књижевнице Тамаре Драгић под насловом “Божићи у времену” у издању издавачке куће “Бити човјек”. То је био повод за разговор о овој, али и њеној претходној књизи, српском селу и стању књижевне сцене у региону.

ГЛАС: Ваша друга књига, која је на путу, по много чему је необична, можете ли нам рећи о чему је ријеч?

ДРАГИЋ: Моја друга књига тренутно је на лектури. Ријеч је о роману по истинитој животној причи Ненада Божића и његовог села Божићи. Село Божићи налази се у Доњим Колима на удаљености од тринаест километара од Бањалуке. Ненад Божић је ванбрачно дијете, дијете без оца, а и мајка му је рано умрла. Подигло га је његово село, а он је данас успјешан човјек који са породицом живи у Швајцарској. Мени је повјерио задатак да напишем овај роман у знак захвалности свом селу и свим његовим становницима. Име романа “Божићи у времену” говори све. Смисао саме књиге је да иза Божића остане писани траг.

ГЛАС: Колико дуго је трајало сакупљање материјала за ову књигу и како је изгледао тај процес?

ДРАГИЋ: Сакупљање материјала за овај роман трајало је једанаест мјесеци, а састојало се од мојих одлазака у Божиће у различитим годишњим добима. У пратњи ми је био и супруг Предраг у својству камермана. Ненад је изразио жељу да мјештани села говоре за књигу. Радила сам интервјуе у селу, у пекари, канцеларији, била сам тамо гдје су ме позвали. Била сам чак са супругом и сином гост у Ненадовом швајцарском дому.

ГЛАС: Српски сељак, као и село су неодвојиви од српске књижевности. Те теме се провлаче кроз сва дјела и наших крајишких писаца, Ћопића и Кочића. Шта је, по Вашем мишљењу, разлог за то?

ДРАГИЋ: Наша села имају душу. У Швајцарској село је као град. Нема ту љепоте и емоције. Наша села су неисцрпна инспирација за сваку врсту умјетности па самим тим и за књижевност. Свако село само исприча своју причу и ту причу треба само записати на папир. Морамо наша села сачувати кроз књиге од заборава. Не смијемо дозволити да изгубимо своју културу и обичаје, а самим тим и себе. Српски сељак је импресиван лик, препун мукотрпног и поштеног рада. Човјек испуњен животном борбом, али и непролазним смислом за сирови хумор.

ГЛАС: Да ли сте задовољни пријемом Ваше прве књиге “Сам у гомили”?

ДРАГИЋ: Јако сам задовољна пријемом своје прве књиге. Људи обично не воле поезију и искрено признају да их поезија смара, али у мојим пјесмама многи људи су се пронашли и сваку пјесму су описали као једну животну причу. Кроз живот сам ослушкивала људе и једном одлучила да напишем књигу. Сви смо ми некако сами у гомили. Несхваћени.

О савременој књижевној сцени

- Вријеме за умјетност је грозно. Боље пролазе старлете него поете. Нема више никаквих моралних вриједности. Тешко је пливати у свијету умјетности. И у овом свијету много је заступљена корупција и намјештена такмичења. Али треба писати из љубави и не одустајати. Са наше књижевне сцене издвојила бих дивну Александру Чворовић и, наравно, Тању Ступар-Трифуновић, која је права институција. Издвојила бих и свог драгог колегу Милу Лисицу, казала Тамара Драгић.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица