Бањалука у легенду испратила књижевника Миленка Стојичића
Бањалука - Књижевник дјечачког срца и човјек који је, како је сам говорио, “волио полемику више него хљеба јести”, Миленко Стојичић, који је овај свијет напустио у суботу, у 63. години, у напону стваралачке енергије, на вјечни починак је испраћен уз велики број пријатеља и родбине који су се сузама, као и небо над нама, опростили од њега.
На комеморацији, коју је организовало Удружење књижевника Републике Српске, предсједник Подружнице Бањалука УКРС Миладин Берић први је рекао неколико реченица о животу и раду Миленка Стојичића.
- Његове антологије су значајне у пробоју књижевности Републике Српске ван њених граница. Добитник је многих битних награда за свој рад. За вријеме док је био предсједник Подружнице Бањалука објављено је око 200 књига - казао је Берић.
Стојичић није значајан само по свом књижевном раду, којем је посветио читав свој живот, него и по новинарском, који је радио једнако страствено, те у својим радио-емисијама био равноправан са великим писцима као што су Албахари, Бизентал и Павић. Није био, како је он то говорио - “постављач питања”, већ пријатељ и саговорник.
О томе је проговорио и књижевник Слободан Бошковић који је био доживотни пријатељ упокојеног писца.
- Заиста је тешко говорити о пријатељу с којим сам друговао скоро 40 година у књижевности и у животу. Тај наш живот је био, углавном, књига, писац, читање и читалац, незаобилазна свакодневна полемика, дубока, луцидна и иронична, о свим књижевним проблемима, која је мени оставила највећу и најљепшу драгоцјеност сјећања на Миленка Стојичића - рекао је Бошковић.
Како је рекао Бошковић, књижевни рад Миленка Стојичића ће тек бити расвијетљен и праведно вреднован.
- Његово дјело ће тек у будућности бити освијетљено и вредновано на прави начин, и сигуран сам да ће наћи достојне читаоце. Миленко је био један од најдаровитијих и најбољих писаца с ове стране Дрине, а богами и са оне друге. Његово књижевно дјело, а посебно прозно, стоји уз раме великог Петра Кочића, а усуђујем се рећи и по много чему превазилази и надмашује свога учитеља језик. Посебно особеним и аутентичним стилом, безбројним језичким иновацијама, језичким и лирским вратоломијама, обиљем новоскованих ријечи, оностраних ријечи, и поново оживљеним ријечима и значењима, он је обогатио српски језик - додао је Бошковић.
Бошковић је свој говор о Стојичићу завршио пјесмом коју је посветио књижевнику с којим је недавно причао о томе како је најдостојније испратити писца.
- Готово да нема значајнијег српског књижевног критичара који није писао о њему. Набројаћу неке: Предраг Матвејевић, Радомир Смиљанић, Јован Делић, Миљко Шиндић, Твртко Куленовић и многи други - закључио је Бошковић.
Киш као опсесија
Позната је Стојичићева опсесија животом и радом Данила Киша о којем је написао четири књиге, а на недавној, уједно и посљедњој књижевној вечери је говорио о Кишовом утицају на њега и његову породицу.
- Ја сам на неки начин провјеравао Киша на душама својих кћери и њихових колегиница, јер сам хтио да се увјерим шта је та категорија “осјетљивога” коју Киш ставља испод наслова једне књиге. Испод “Раних јада” пише “За децу и осетљиве”. И да, заиста, оне су плакале, али и ја сам плакао, само унутарњим сузама. Ја сам био шокиран Кишовим књигама. Нисам могао да вјерујем, и онда сам почео да га мрзим. Питао сам се: “Зашто је овај човјек хтио да ја плачем?”, ваљда је књижевност нешто љепше од плакања - навео је тада Стојичић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
