Алексић: Свако дете - личност за себе

“Моји узори у књижевности за децу су Душко Радовић и цела гарнитура стваралаца који су проистекли из његовог жшињелаж. Ту су, наравно, и Љубивоје Ршумовић, затим незаобилазни Влада Андрић... Међутим, морам да подсетим да модеран израз у литератури за децу почиње са Јованом Јовановићем Змајем, као претечом посебне визуре у којој се дете не доживљава ка недорасло, већ сасвим супротно, као личност сама за себе”, каже Алексић уа Срну.

Тај модел, истиче он, преузео је и Душко Радовић, који први пут у књижевности за дјецу пише и о антијунацима, те драмске текстове, одосно радио-драме.

“Ту се први пут види однос према дјетету које је личност за себе, а не неко транзиционо биће. Душко Радовић се са таквим ставом према деци и одредио као стваралац”, наводи Алексић.

“Кад пишемо деци и о деци не смемо да сиђемо на њихов ниво, него треба да се подигнемо на њихов ниво да бисмо могли успешно да пишемо поезију за децу”, говорио је Душко Радовић.

Алексић истиче да је то један од основних постулата којима се руководи када пише поезију за малишане. Осим тога, стално води дијалог са собом, односно са дјететом које је он био.

“И то је начин да ту дечију вредност коју сам стекао у најмлађим данима, као дете, сачувам за цео живот. Без тога човек не може у потпуности да буде ни срећан, ни задовољан, ни остварен”, каже Алексић.

Он наглашава да је ове године први пут учествовао на Међународном фестивалу поезије за дјецу и младе у Источном Сарајеву.

“Први пут сам на Фестивалу у Источном Сарајеву и кад год сам на некој сличној манифестацији ја изражавам наду да овакви фестивали могу да подстакну стваралаштво за децу, али и дечије стваралаштво. И овај фестивал има сличну структуру, овде су реномирани писци за децу, али и млади имају прилику да покажу своје стваралачко литерарно умеће”, наводи Алексић.

Према његовим ријечима, добро је да постоји конкурс за младе пјеснике, добро је да су млади активирани као публика, о чему свједочи препуна сала Културног центра Источно Ново Сарајево током одржавања Фестивала, што је одлично за сваки непосредни сусрет са дјецом.

“Када говоримо о томе какво је место књиге у животу детета данас и да ли је то промењено у односу на неки ранији период од пре 20 или 30 година неминовно је да приметимо и закључимо да - јесте”, каже Алексић о додаје да је савремна технологија преузела примат, те да дјеца расту уз рачунар, мобилне телефоне, друштвене мреже и видео-игре.

Озбиљну разлику у дјечијој перцепцији може да направи чињеница да неки малишан живи у граду или на селу.

“То је, вероватно, због тога што улица и град, као урбани простори са својим брзим садржајима чине да се дечија пажња мења и убрзава. С друге стране, у селима сам имао програме који су могли да трају по два или три сата, а да нико не трепне”, наводи Алексић.

Он каже да су дјеца на селу више посвећена породици, кући, мирнијем амбијенту и атмосфери, што довољно говори о томе да су и као књижевна публика другачији.

Дејан Алексић рођен је 1972. године. Он је као пјесник и драмски писац аутор књижевних дјела за дјецу.

Основно и средњошколског образовање стекао је у Краљеву. Дипломирао је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду, те објавио девет пјесничких књига, књигу драма и двадесетак књига за дјецу.

Књижевна критика проглашава га настављачем писаца који су поставили највише умјетничке домете у српској књижевности за дјецу. Нека од његових књижевних дјела за дјецу и младе налазе се у обавезној лектири за основну школу.

За књигу прича “Кога се тиче како живе приче” 2015. године добио је признање “Бијели гавран” /Њхите Равен/, које додјељује “Међународна омладинска библиотека” /Интернатионал Yоутх Либрарy/ из Минхена, чиме је ово дјело уврштено међу 100 најбољих свјетских књига за дјецу.

За књижевно стваралаштво намијењено дјеци добио је све значајније награде, међу којима су - “Политикин забавник”, “Невен”, награда “Змајевих дјечијих игара”, “Златно Гашино перо”, “Плави чуперак”, “Мали принц” /међународна награда/, “Доситејево перо”, те награда Радио Београда.

Пјесме и проза Дејана Алексића преведени су на енглески, француски, њемачки, пољски, руски, македонски, шпански, словеначки и бугарски језик.

Алексић ради као главни и одговорни уредник часописа “Повеља” у Народној библиотеци “Стефан Првовенчани” у Краљеву.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.