Хрватска "Олуја" (18)

Глас Српске 20.08.2007 00:00

Мада се зна шта се догодило жртвама војно редарствене акције чишћења Хрватске од Срба, изјаве преживјелих откривају нове детаље монструозности "домољуба".

Никола Цвијић, из села Лађевац у окучанској општини, истражном судији у Глини дао је 12. маја 1995. сљедећу изјаву: "... Дана 1. маја 1995. године око 11.30 сати у Рожданику у камиону видим двојицу мртвих цивила и то једног по презимену Грчић из Боровца и другог по надимку "Вујко", кафеџија из Рајића. Повлачећи се од аутопута према Старој Градишци заједно са Миленком Дабићем били смо извргнути снајперској ватри усташа, те смо се пребацивали од куће до куће. Тако у једној кући видимо да су убијена два мушкарца - цивили, стари између 30 и 40 година. У дворишту у близини "Шеикове гостионе" (Нова Варош), леже два леша у цивилном одијелу приближно истих година старости као и ови претходни. По мојој оцјени сва четворица су убијени из снајпера. У вријеме док се Дабић и ја пребацујемо видимо да је застала колона аутомобила која је била дуга око два и по километра, управо онолико колико је дугачко и село у Новој Вароши. Возила стоје. Ради се о путничким аутомобилима, тракторима, па и неким камионетима и сл. Већином су били трактори са приколицама, натовареним стварима. Горе аутомобили Видим да неки аутомобили горе и то на више мјеста у колони. Запао ми је за очи посебно један санитетски аутомобил на коме су биле јасно видљиве ознаке црвеног крста. Знао сам да је ту морао бити Гојко Малешевић, који је иначе био возач тог санитетског возила. Знам да је у том возилу изгорио Душан Љиљак из Лађевца, стар око 70 година. Послије сам сазнао да је Гојко Малешевић, који је управљао тим возилом, рањен и да се успио спасити. Док смо се због снајперске ватре враћали назад код једне куће удаљене око 400 до 500 метара од "Шеикове гостионе", у дворишту видим једно мртво мушко цивилно лице. Мада смо покушали прићи да видимо ко је, од снајперске ватре то нисмо успјели. Био је ту још и један рањен, али ни њему нисмо могли прићи..." - изјавио је Цвијић. Истражни судија Суда у Градишци срочио је изјаву Срете Вучковића, из села Рајић, у окучанској општини, коју је овај дао 9. маја 1995. године. Вучковић каже: "... Село Пакленица је на самој линији разграничења Републике Српске Крајине и Хрватске. На линији разграничења налазио се и пункт УНПРОФОР-а, који је држао јордански батаљон, а у тренутку напада 1.5.1995. године, њих није било на овом пункту, тако да су хрвати несметано ушли у село Пакленицу. У том тренутку налазио сам се у непосредној близини зграде стационара, у чијем су се подруму налазили рањени војници СВ РСК и болесни цивили. Хрватски војници су ушли у село из правца оближње цесте, код мјеста гдје сам се налазио и тукли жестоком пјешадијском ватром, па сам, заједно са осталима који су се ту затекли тражио заклон. У једном тренутку са супротне зграде стационара, одјекнула је експлозија зоље и чуо сам врисак жена и другог медицинског особља који су се налазили у стационару. Након десетак минута са супротне стране ове зграде у њу је такође убачен тромблон који је експлодирао, а затим је престао врисак и више се гласови у стационару нису чули. Хрвати су ушли у ову зграду и поубијали све који су се у њој затекли..." Перо Врачар, из окучанског села Рајићи, свједочио је 12. маја 1995. године пред истражним судијом у Глини: "... Другог маја 1995. године, око 6.30 сати избили смо у село Бенковац. Мислили смо да је ово село под нашом контролом. Међутим, у њега су већ ушли усташки војници. Тада смо примијетили да се из правца Окучана према Бијелој Стијени креће једна коњска запрега, у којој се налазе мушкарац и жена. Жена је имала око 40 година, а мушкарац је био нешто старији. Сакривени од њих, били смо на удаљености од око сто метара. Испред запреге, гледајући из правца њеног кретања, стајала је једна плава "лада" у којој су се налазили хрватски војници у маскирним униформама. Двојица су изашла и пришла запрези - један са једне, други са друге стране. Онај са лијеве стране ухватио је жену за косу и брзо је заклао, гурнувши је преко сједишта. Други је урадио исто, заклавши мушкарца који је сједио поред ње. Његово мртво тијело отиснуо је у задњи дио запреге. Трећи војник је за то вријеме сједио у "лади", а онда изишао послије злочина, окренуо коњску запрегу с тијелима и потјерао је у правцу Окучана. Наишла је група хрватских војника из правца Бијеле Стијене и, видјевши шта се догодило, почели су да се веселе, галаме, и пуцају у ваздух, што је био знак одобравања злочина, који су починили њихови "суборци". Жестока паљба по колони Осмог маја 1995. истражни судија у Градишци саслушао је Дарка Илишевића из овог мјеста и забиљежио његову изјаву: ".... Другог маја 1995. године, око 7.30 сати колона избјеглица, са возилима, и то искључиво цивилима, кретала се према Старој Градишци. У селу Нова Варош, чело колоне заустављено је ватром усташких снага. Ватра је отварана цијелом дужином села, по мојој оцјени око километар и по. По свим аутомобилима, и другим врстама возила, која су се затекла на тој дужини, тукла је жестока паљба из шуме Прашник. Поред ватре из пјешадијског наоружања, дејствовала је и артиљерија цијелом овом дужином цесте, а нарочито минобацачи. Цивили који су били у возилима покушали су да се извуку из њих али су били убијени, а неки и у самим возилима. Због снажних дејстава непријатеља нисмо били у могућности извући мртве. Наглашавам да је у бази УНПРОФОР-а, која се налазила на мјесту званом Пустаре, на раскршћу аутопута и пута Окучани - Стара Градишка, био стациониран непалски батаљон. Овај батаљон није ништа предузео да би заштитио пролазак колоне цивилног становништва, која се кретала из правца Окучана према Старој Градишци... (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.