Iako poveden kao globalni "rat protiv terorizma", ostao je ipak selektivan da ima razloga za sumnju u njegov konačni svjetski uspjeh. Ta sumnja se, kad je Balkan u pitanju, materijalizuje kao "zelena transverzala" - u vidu izmijenjene demografske, društvene i političke realnosti islama na ovim prostorim
Ako pretpostavimo da, ukupno uzevši, američka i evropska politika na Balkanu nije bila rukovođena idejom stvaranja nekakve "zelene transverzale", nećemo se više toliko pitati zašto, već kako je bilo moguće da se njen učinak paradoksalno podudari s dugoročnim aspiracijama i metama svetskog panislamizma, uključujući i njegove ekstremističke, pa i terorističke manifestacije. To pitanje postaje osobito aktuelno, i provokativno, posle tragičnog 11. septembra i traumatičnog osvešćivanja najšire američke javnosti i političkog establišmenta u pogledu realnih domašaja islamističkog izazova.
Neposredno nakon šoka od 11. septembra i odlučnog reagovanja američke administracije kroz pokretanje sveobuhvatnog "rata protiv terorizma", kao apsolutnog spoljnopolitičkog i bezbednosnog prioriteta, opšte mesto u brojnim napisima analitičara i komentatora širom sveta bilo je da "posle 11. septembra ništa više neće biti kao pre".
Oprezniji su odmah izneli sumnje u mogućnost totalnog preokreta i globalnog diskontinuiteta. Vreme im je dalo za pravo, ali je i potvrdilo da se mnogo toga odista promenilo, prvenstveno u američkom nastupu prema svetu islama i nekim dimenzijama i pojavama u njegovom globalnom, regionalnom i lokalnom društvenom, političkom i militantnom aktuelizovanju.
Ponešto i ponegde je, međutim, i na tom planu, bar zasad, ostalo nepromenjeno. Većina posmatrača se slaže da je, ako izuzmemo preduzimanje određenih operativnih mera organizacionog, obaveštajnog i bezbednosnog karaktera, na Balkanu održan kontinuitet krajnje obazrivog, pa i otvoreno promuslimanskog postavljanja tzv. "međunarodne zajednice" (tj. SAD i EU). To je vidljivo i u Bosni i Hercegovini, i na Kosovu i Metohiji, a delom i u Makedoniji.
Iako strategijski poveden kao globalni i sveobuhvatni, "rat protiv terorizma" taktički ostaje u toj meri selektivan da ima razloga za sumnju u njegov konačni svetski uspeh. Ta sumnja se, kad je Balkan u pitanju, materijalizuje kao "zelena transverzala", ali ne u smislu skrivenog geopolitičkog plana iz arsenala teorije zavere, već u vidu izmenjene demografske, društvene i političke realnosti islama na Balkanu.
Francuski naučnici Ksavije Bugarel i Natali Klejer, priređivači prve obuhvatnije kolektivne sinteze o islamu i muslimanima na Balkanu, kao "akterima postkomunizma", nisu joj slučajno dali naslov Novi balkanski islam (Le nouvel islam balkaniljue, Paris, 2001). Da, tokom poslednjih petnaestak godina počeo se uobličavati jedan novi islam na Balkanu. Tome je, naravno uz aktivnosti samih domaćih muslimanskih zajednica i pomoći iz centara islamskog sveta, možda i presudan doprinos dala politika tzv. "međunarodne zajednice" i njenih glavnih subjekata, Evrope i SAD, na jugoistoku Starog kontinenta.
Kako je došlo do toga? Na ovo pitanje nije lako pronaći jednoznačan odgovor, a pogotovo je to teško učiniti posle 11. septembra. Naročito Srbima. Zašto baš njima?, zapitaćete se. Pokušaću da objasnim.
U srpske namere se još uvek sumnja, a Srbima se i dalje u mnogo čemu ne veruje. Za objektivnu i nepristrasnu naučnu raspravu bilo o čemu nacionalna pripadnost učesnika ne bi trebalo da je bitna. Važna bi morala biti samo snaga argumenata. Znamo, nažalost, da to nije baš uvek slučaj, osobito u razmatranju političkih tema sadašnjosti.
Ignorisani kritičari
Medijski moćno promovisana "politička korektnost", ustanovljena na temelju percepcije vlastitih interesa od strane "glavnih igrača" na međunarodnoj sceni bitno utiče ne samo na selektivan pristup činjenicama i pojavama, uz čestu primenu dvostrukih aršina i standarda, već arbitrarno klasifikuje i sudeonike u debati.
Pošto je bilo ocenjeno da vlasti u Beogradu igraju negativnu ulogu u jugoslovenskoj krizi, da su Srbi "loši momci" u svim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, ni srpski intelektualci i naučnici koji su argumentovano ukazivali na pojavu politizacije i radikalizacije islama u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji i u Sandžaku nisu, jednostavno, smeli biti u pravu.
Njihovi kritički glasovi su ignorisani ili su, češće, proglašavani komponentom psihološkog i propagandnog rata protiv "umerenih, evropski orijentisanih jugoslovenskih muslimana". Slično su, štaviše, prolazili i nesrpski, strani islamolozi i politikolozi koji su uočavali istu pojavu i o njoj verodostojno svedočili.
(Nastaviće se)
