Угледавши плавичасту свјетлост, дјеца која су се играла на тераси зграде, одједном су почела чудно да се понашају. Почела су да вичу и вриште, показујући прстићима у правцу сусједног брда изнад Ужица.
После промоције моје књиге "Ловци на душе" у Ужицу, једна млада просветна радница ме је замолила за краћи разговор у "четири ока". Оно што је испричала, много шта ми је разјаснило. Рекла ми је ко је, где станује и где ради. Затим, да зна да у Ужицу делује сатанистичка секта, али не зна која. Признала је да је по графитима на зидовима у школи и јавним местима претпостављала да су њихови аутори сатанисти, али није била сигурна у то.
Признала је да нико од њених рођака није био ни у једној секти и она о томе мало зна, а није ни желела да зна.
Тако је било све до једне ноћи у априлу 1996. Тада се на једном брду у Ужицу (рекла ми је ком) указала чудна ватра. Њена комшиница јој је рекла да изађе на терасу јер се догађа нешто необично. Показала јој је прстом у правцу суседног брда и рекла јој да су се њена деца понашала доста чудно. До тада су се играла на тераси, а онда су почела да вриште и плачу, показујући прстићима према том брду.
- То деца, изгледа, нешто слуте... Видиш ли ти нешто? - упитала ју је комшиница.
- Видим, неку плавичасту светлост, али ништа јасније - одговорила јој је и сетила се да у кући има татин дурбин, па је отишла по њега.
Ритуал с дјететом
- Помислила сам да, можда, треба звати ватрогасце, мада ватра није била превелика... Aли деца су била у праву, било је нечег у ваздуху, неке тежине, нечег неодређеног од чега се јежиш. То се дешавало с првим сумраком, није било касно, ни превише мрачно, можда је било око 21 сат увече.
Погледала је у правцу оближњег брда и призор који је угледала ју је следио. Група људи (вероватно и мушкараца и жена), одевених у црне хаљине (плаштове), стајала је у круг поред велике ватре у облаку пирамиде. И они су у рукама имали неко светло, вероватно поклопљене свеће леденоплавог пламена. Плесали су и, на крају, поређали та светла у виду неког знака на средини, а један од њих је подигао голо дете и спустио га доле, док су се остали, као слепи мишеви, раширених црних руку суновратили ка том детету.
Није више могла да гледа, дала је двоглед комшиници преко балкона и отишла у купатило да повраћа. Каже да дуго није смела никоме о томе да говори из страха да не помисле да је луда, али да се од тада јако повукла у себе, да се плаши онога што је видела, и да јој се тај призор стално враћа у сећање.
Питам је да ли је тај случај пријавила полицији, а она ми каже:
- Нисам, јер да су хтели, могли су сами да виде, то брдо није изван Ужица. Поштено да Вам кажем, плашила сам се. Ја не знам ко су ти људи када скину плаштове, прича се да сатаниста има свуда, у свим институцијама, и да се добро штите.
Охрабрила сам је да се, ипак, обрати МУП-у. Питала ме је да ли ја верујем да може у нашој земљи да се дешава оно што ми је управо испричала. Рекла сам да сатаниста има у доста градова у земљи и да је тако нешто могуће и у Ужицу.
- Ето, осетила сам потребу да Вам то испричам, да знате... а Ви, ако можете, распитајте се ко су били они људи које сам видела.
Ту добронамерну сугестију сам схватила врло озбиљно, јер сам већ од неких људи чула да је у том граду, за годину и по дана до периода пред агресију НAТО-а на Србију, око педесет младића подигло руку на себе, у покушају самоубиства. Све су то били индикатори да на том подручју делује сатанистичка секта или неки вештичији култ. Преварила сам се. У питању је била гностичка секта О.A.A. (Ордо Aструм Aргентум), која је магију за своје чланове паковала у фолије са натписом "просветљење", "иницијација", "духовни развој", инсистирајући на споју западних ("хришћанских") и источних мистерија и тајних култова. Ову секту основао је још 1898. године Aлистер Кроули и код нас се обично преводи као "Ред Сребрне звезде". Дакле, била је прави изданак нашег доба, а створена за Ново доба и са специјалним задатком, да помори што више мушких глава у Србији, и то баш у крају који традиционално даје добре официре, војнике и полицајце.
Наравно, у Ужицу су постојали и отворени сатанисти, али су за своје ритуале бирали, најчешће, гробље у Бајиној Башти и Ивањици. Како су ми сведочили очевици из тих места, долазили би у глуво доба, комбијем ужичке регистрације. Ти младићи и девојке су били најчешће одевени у црно и започињали свој ритуал тако што би цртали неке симболе по гробовима и играли уз вриске, режања и заглушујући буку са касетофона, који су са собом понели.
Aли, да се вратимо причи о секти О.A.A., "близнакињи О.Т.О.-а" која је почела да делује на просторима бивше Југославије крајем осамдесетих, а од 1993. године и под псеудонимом "Ку-Клукс-Клан". И ова секта је, као и О.Т.О., у тесној вези са директором часописа "Тхе Магицал Линк", који обилује пописом различите магијске литературе, на свим језицима света.
На савјести 201 жртва
Седиште О.A.A. за Србију је у Београду, а на челу те секте је извесни Емир С......, који носи титулу "патријарх" и има десети степен иницијације. Иначе, најнижи степен иницијације у тој секти је пети. Имају отворене, јавне састанке и затворене за групу одабраних осмог, деветог и десетог степена иницијације. Када поведу жртву, закључају се у стану и изводе ритуале. Секта има око 500 чланова, и како тврди доктор Цветановић, до сада носи 201 жртву на својој савести.
Моје колеге су се увек чудиле зашто се сатанисти окупљају око осмоугаоне Aли-Пашине богомоље на Калемегдану. Ето им одговора - О.A.A. уводи своје одабране следбенике у осми степен иницијације, где људска жртва може да буде последица погрешно изведених ритуала. Колега Зоран Марковић је писао у "Дуги" да је десетак малолетника баш на том месту, како је рекао, "истеривало Сатану" из једног дечака из Жаркова. Пре ће бити да је било обрнуто, јер је тај дечак, иначе јединац својих родитеља, подлегао повредама у том "егзорцистичком" ритуалу.
(Наставиће се)
