Шта нам је борба донијела

Шта нам је борба донијела
Анита Јанковић-Речевић
09.03.2019 12:49

Прође још један 8. март и Дан жена. Добиле смо руже, парфеме, понеку књигу, минђуше, ципеле и много ријечи подршке којима је истакнуто да смо покретачка снага друштва, власнице најпозитивнијих идеја, незамјењиве супруге, сестре, мајке, домаћице и краљице.

Сада када је “наш дан” прошао и слављеничка атмосфера утихнула, вријеме је за сурово “тријежњење” и враћање свакодневици. И то оној свакодневици у којој нас нико не пита како смо, можемо ли нешто, јесмо ли уморне, треба ли нам пољубац, загрљај и пет минута пажње.

На борбу за социјалну, економску и политичку равноправност потрошиле смо више од једног вијека, али је питање гдје нас је та наша борба довела.     

Грубо гледајући, чини се да нисмо много одмакле од припадница љепшег пола које су живјеле у доба Кларе Цеткин и Луизе Циц.

Тачно је да су жене данас образованије, похађају признате универзитете, имају право гласа на изборима, обављају послове који су прије 100 година сматрани искључиво мушким, воде државничке послове и остварују амбициозне циљеве о питању каријере.

Међутим, када се завјеса само мало одшкрине, видљиве су хиљаде и хиљаде жена, посебно на подручју Балкана, које су заувијек своје снове пустиле низ ријеку. Зарад мира у кући, дјечје среће, али и да би угодиле родитељима и браћи, заборавиле су ко су, шта су, шта воле и желе.

Жене које живе “на грбачи мужа” неријетко због те чињенице добијају шамар за преслан ручак или зато што причају “кад их нико ништа не пита”. Ништа боље не пролазе ни оне које имају посао и саме зарађују свој хљеб, јер након што одраде осам сати у предузећу, код куће их дочека кување, пеглање, чишћење, писање домаћих задатака дјеци, али и тјешење мужа који је, јелте, имао стресан дан на послу. Јер она све може.  

Иако разноразни заштитници женских права позивају припаднице њежнијег пола да не трпе насиље и не скривају батине, оне и даље попуњавају ступце црне хронике као најчешће жртве породичног насиља.

Само од 2000. до 2017. године у Републици Српској је убијено 105 жена којима су махом пресудили мужеви, љубавници, очеви и браћа. 

Колико је тек оних које су зору дочекале у сузама, главе загњурене у јастук како њихов јаук случајно неко не би чуо.

Када је у питању запошљавање, руководеће позиције и даље припадају мушкарцима. И док је у Српској ситуација нешто боља, на нивоу БиХ, у фотељама Савјета министара не сједи ниједна дама.

Поразно је и то што се женама на интервјуима за посао и даље више гледа у дужину сукње, љепоту очију и ширину осмијеха, а мање у ЦВ који обилује најразличитијим способностима и вјештинама.

Све побројано доказ је да стољетна борба није дала резултате и да су разлике међу женама и мушкарцима огромне, а чини се и непремостиве. Можда је вријеме да одустанемо од те приче да ми можемо и требамо све. У реду је да кажемо да нешто не можемо и да мислимо само на себе, јер у посљедњих сто година и даље мислимо на све више него на себе.

Колумне Коментар дана