Зелена трансверзала (4)

Глас Српске 17.09.2007 00:00

Перспектива исламске радикализације, која се на Балкану није жељела сагледати током посљедње деценије прошлог вијека, у међувремену је постала стварност. У њој нема никакве мистификације.

Да не буде неспоразума, наглашавам да ми није намера да доведем у питање чињеницу да је већина југословенских муслимана све до почетка деведесетих година заиста била верски умерена и нератоборна, да је политика званичног Београда умногоме била неспретна и погрешна, као и да се у склопу пропагандног рата свих против свих током југословенске кризе тенденциозно инструментализовала и теза о исламској опасности и "зеленој трансверзали". Намера ми је само да укажем на то да су се чињенично засноване констатације о радикализацији ислама на Балкану и неке, на њима засноване суморне прогнозе, показале као тачне. Као што сви муслимани нису били фундаменталисти, тако су и неки Срби, и њихови несрпски истомишљеници у свету, једноставно били у праву кад су указивали на то да ће процеси на простору бивше Југославије и спољно деловање, и с хришћанског запада и с муслиманског истока, према том узбурканом региону, довести до постепеног јачања исламистичког елемента у локалним муслиманским заједницама. Нужно суочење с екстремизмом Данас, кад смо недвосмислено суочени с реалношћу, а не прогностичким предвиђањем тог "новог балканског ислама", споредно је, мада не и неважно, које био, а ко није био у праву. Данас је, првенствено ради будућности ових вредности на којима почива слободни и демократски свет, битно одговорити на питање јесмо ли, сви заједно, кадри учити на пропустима и грешкама непосредно проживљене прошлости и истински се суочити с изазовом исламистичког екстремизма у свим његовим видовима испољавања. Упркос драматичном отрежњењу изазваном "11. септембром" и низом догађаја повезаних с деловањем међународно организованог исламистичког тероризма, унаточ свим великим потезима, и успесима, у рату против тероризма, постоје разлози због којих ми се чини да на постављено питање још увек није могуће дати уверено позитиван одговор. Један од таквих разлога је и континуитет или, тачније, упорна инерција у потцењивању актуалне, а особито перспективне озбиљности исламистичког изазова на Балкану. Рат против тероризма декларативно је поведен као глобални, јер је и терористичка опасност постала глобална. Таквом логичном опредељењу нема се шта замерити. Спровођење сваке глобалне стратегије подразумева, наравно, и одмеравање тактичких поступака у конкретном времену и простору, сходно могућностима и датим околностима. Јасно је да није упутно отворити одједном више фронтова и све циљеве симултано остваривати. Мора се деловати промишљено, поступно и плански. Ипак, ако се неке локалне и регионалне манифестације феномена, на чије је потискивање и елиминисање усмерена једна глобална стратегија, систематски остављају ван поља пажње или им се, чак, настоје порећи постојање и значај, вреба опасност ерозије читавог глобалног подухвата, поготово на дужу стазу. Јер, временски хоризонти исламистичког политичког и друштвеног пројекта су есхатолошки, у чему је његова инхерентна надмоћ над сваким реалполитичким тактизирањем. Не забијати главу у пијесак Изнету тврдњу не би требало схватити као улажење у просторе некаквог параполитичког мистицизма, већ управо супротно, као позив да се чврсто остане на терену друштвених и политичких реалности. Перспектива исламске радикализације, која се на Балкану није желела сагледати током последње деценије двадесетог века, у међувремену је постала стварност, у којој нема никакве мистификације. Мистификација је, у ствари, и даље тврдити да је нема или, ако је већ има, да је маргинална и занемарљива. Поступати тако значи забијати, као ној, главу у песак и пропустити прилику да се, полазећи од уочавања унутрашње логике и резултата претходног развоја, изведу одговарајући закључци и ваљано одмере линије делотворног понашања у будућности. A будућност је, не само на Балкану, већ почела. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.