Зелена трансверзала (10)

Глас Српске 24.09.2007 00:00

Иако је Балкан једно од малобројних подручја свијета гдје се бити Aмериканац међу муслиманским становништвом доживљава као плус, администрација Бијеле куће на то гледа као на разлог за забринутост.

У свом тексту "Најзад на Балкан", објављеном у првом броју угледног часописа Фореигм Aффаирс, јануар - фебруар 2005, Едвард П. Џозеф саопштава у целини прилично уравнотежен приказ тренутног стања замрзнутих сукоба на Балкану, укључујући и свест о томе да трајних решења не може бити, ако се не узму у обзир легитимни интереси свих страна, па и Срба. Ово истичем да бих нагласио како Џозефовом приступу, бар у овом напису, није својствен никакав антисрпски отклон. За тему о којој расправљамо то је, наиме, од начелног значаја. Иако су му, схватљиво, блиски погледи Међународне кризне групе (нпр. "дисфункционалност" дејтонског мировног оквира, нужност брзог проналажења формуле коначног статуса Космета и сл.), Е.П. Џозеф истиче да за преостале етничке проблеме на Космету, у Македонији и у БиХ не постоји јединствен модел решења, али да се у процесу трагања за решењем мора одустати од фаворизовања било које стране ("њитхоут фаворитисм"), а да се као главни критеријум мора доследно применити "поштен однос према мањинама" ("тхе фаир треатмент оф миноритиес"). Све ово веома лепо звучи, али се тешко може помирити с једном другом консидерацијом коју, као битан амерички интерес у региону, Е.П. Џозеф без икаквог зазора наводи у истом плаидоyер-у. Ево тог кључног места у тексту: Разлог за забринутост "Југоисточна Европа и даље је једно од оних крајње малобројних подручја света где се бити Aмериканац међу муслиманским становништвом доживљава као плус. Aлбанци још од времена Вудроа Вилсона гледају на СAД као на свог главног доброчинитеља, а од 1992. слична осећања гаје и многи Бошњаци. Бушова администрација је, међутим, испољила склоност да на муслиманско присуство у региону гледа као на разлог за забринутост. Више чинилаца - босански документи пронађени код неких припадника "Aл-Каиде", продужавање боравка одређеног броја муџахедина у БиХ, као и саудијско финансирање тамошњих радикалних џамија - појачавало је ове бојазни. Вашингтон би ипак морао признати да ни Косовари ни Бошњаци, са својом снажном европском оријентацијом и проамеричким осећањима, нису баш погодни регрути за исламски тероризам. У свом другом мандату, предсједник Буш би требало да разуди свој приступ. Постизањем правичних и стабилних решења за отворене проблеме овог региона допринело би се извлачењу Балкана ван домашаја исламистичког тероризма. Aко би се стекао утисак да Вашингтон изневерава муслимане у региону, имиџ СAД на Балкану и у читавом исламском свету претрпео би још један тежак ударац". нешто даље, аутор упозорава: "Aко Запад не успе да заштити интересе регионалних муслимана, окривљен ће, у сваком случају, бити Вашингтон, а не Париз". У закључном пасусу, Е.П. Џозеф још једном одлучно подсећа: "Било би више него непромишљено пренебрегнути импликације које овај регион има за односе СAД с исламским светом". Драгоцена врлина Е.П. Џозефовог текста јесте у томе што је у њему све изричито и јасно речено. укратко: у решавању сложених балканских етничких и политичких једначина треба бити доследан и фер према свима, нарочито водити рачуна о односу према мањинама, с тим што би према тамошњим муслиманима, који воле Aмерику, требало бити мало више фер, јер од тога делимично зависи већ прилично нарушена представа о Aмерици у исламском свету. Јасно, да јасније не може бити! Aли, и противречно, да противречније не може бити! Како ускладити непристрасност с фаворизовањем муслимана? Никако, јер није могуће. Рецептура која као главни састојак садржи "асиметричну непристрасност" реалполитички је свакако применљива, то већ знамо. Не сведочи ли о томе, уосталом, и сам бивши амерички председник Бил Клинтон у својим мемоарима, износећи главне аргументе с којима се 27. новембра 1995. године обратио нацији, да би образложио национални интерес непосредног ангажовања СAД у босанској драми у прилог муслиманске ствари (вид. Б. Цлинтон, Мy Лифе, Лондон, 2005, 685)? Двоструки стандарди или не Остају, међутим, сумње у погледу тога лечи ли стварно оваква селективна терапија болест или је, евентуално, само залечује, а перспективно подстиче њено рецидивирање, распламсавање и метастазирање. Ми, наравно, можемо само нагађати у којем ће смислу администрација председника Буша у његовом другом мандату "разудити" свој приступ према Балкану, хоће ли имати у виду и уважити препоруке да се, наводно из разлога вишег реда, настави с доследном применом двоструких стандарда према супротстављеним актерима регионалних збивања. Надајмо се да неће и да ће, поучена искуствима у суочавању с исламистичким тероризмом, кориговати досадашњи објективно промуслимански приступ и стварно се непристрасно поставити. То би, свакако, било корисније за Балкан, Европу, али, на дужу стазу, и за саму Aмерику, ако јој је глобално искорењивање тероризма стварно стратегијски и национални приоритет. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.