Операција "Радуша 72" (5)

Глас Српске 28.08.2007 00:00

Иако их нису истјерали из пећине у коју су се склонили, пуцајући на потјеру и наносећи јој губитке, терористи су схватили да војска неће одустати од своје намјере. Извукли су се из мишје рупе и ноћу повукли дубље у шуму.

Иако су били свјесни да је пећина у предјелу Буковца, у коју су се склонили усташки терористи, представљала јако утврђење и да је свака страна изгубила по једног човјека, потјера није одустала од планираног напада. Развили су се у стријелце, али су и потрбушке лежали на камењу, иако је падала јака киша. Кренули су кад је пљусак био најјачи. Измијешали су се борци Рамског и Дувањског партизанског одреда, ношени једином мишљу: зграбити за гушу усташке терористе. Међутим, кад су били на пола пута до склоништа и пећине, терористи су отворили јаку ватру. Пуцали су бјесомучно из расположивог оружја, али су меци стизали и у пећину. Терористи су били у бољем положају пошто су испред себе имали велику стијену која им је служила као грудобран. Постојале су, дакле, мале шансе да се терористи истјерају из мишје рупе. Једноставно, пећина је у том тренутку била неосвојива и у неко доба стигла је наредба да се потјера повуче. Губици су били недопустиво велики: поред милиционара Бошњака, у обрачуну с терористима погинули су Стјепан Радић, Исмет Чолић, Aхмет Гелић, Милан Сабљић и Касим Aлијагић. Од двојице тешко рањених, Маријан Брадић је умро на командировим рукама исте ноћи, а Фрањо Иванда касније у болници. Знајући да војска неће одустати од намјера да их зароби или ликвидира и да ће између првог и другог јуриша морати проћи најмање пола часа, терористи су искористили прилику да по јакој киши напусте брлог. Од пећине су се спустили у планински усјек, а потом се под окриљем ноћи повукли још дубље у шуму. Свако на своју страну Расуло "Бугојанске групе" више нико није могао спријечити. Чак је и немилосрдни Aмброз Aндрић коначно схватио да се његов сан о устанку и "независној држави" срушио још оног тренутка кад је, послије вишегодишње емиграције, поново ступио на тло Југославије. Сад је свако од њих имао свој план, али не више о "револуционарној акцији", већ на коју страну треба бјежати. Заборавили су и на заклетву, коју су сами погазили, као да никад није ни постојала. Међутим, не само да више нису вјеровали својим вођама и причама о "герилској борби" него ни у било какву подршку народа. У глави су им се ројиле мисли како се извући и побјећи. Од групе су се прво одвојили Ђуро Хорват и Виктор Канцијанић, а потом и Вејсил Кешкић. Бјежали су на исток, према селу Захуму, надајући се да ће тамо наћи сигурно склониште од потјере, која и поред губитака није одустајала од коначног обрачуна и тоталног уништења терориста. Међутим, и ова тројица су, не вјерујући један другоме, кренули свак на своју страну. Потрага, која је била све бројнија и одлучнија, наилазила је на све видљивије трагове које су иза себе остављали терористи. Било је очигледно да је "Бугојанска група" разбијена и да је свако од њих тражио сламку спаса. Рано ујутро у четвртак, 29. јуна, Вејсил Кешкић се нашао у близини села Румбока. Склонио се у сеоско гробље, гдје је послије ноћног тумарања и заспао. Када се пробудио, кренуо је у село да потражи храну и воде. У том тренутку путем је наилазио аутомобил, који је терориста зауставио и наредио возачу да га вози ни сам не знајући куда. Двадесет и пет минута касније, терориста Вејсил Кешкић, звани Крајишник, смјештен је иза решетака у Прозору. Као први заробљени терориста Кешкић је истражним органима пропјевао све што је знао о "Бугојанској групи". Детаљно је описао како су се организовали у Aустралији, затим како су се обучавали на тајном терористичком полигону у Aустрији и на крају ко су вође и планери акције "Феникс". Кешкић је испричао како се група терориста пребацивала у Европу и окупила у аустријском градићу Салцбургу. У тој причи поменуо је напад "Матилду", којим је требало минирати главну трафо-станицу у Загребу, затим акцију "Круг", којом је било испланирано тровање водовода у Београду, као и сва лица која је знао, почевши од "двадесетог човјека" и Ивана Пињуха, па све до "инжењера" Јосипа Баришића. Неколико пута је посебно нагласио како је њихов главни задатак био да на планини Врану код Дувна организују "устаничке базе". На крају исказа открио је и мјесто гдје би се у том тренутку могли скривати остали чланови терористичке групе, а посебно Виктор Канцијанић и Ђуро Хорват. Током испитивања Aндрићев "главни обавјештајац" није прећутио готово ниједан детаљ. Виктор Канцијанић се за то вријеме налазио у близини села Варвора, очекујући да ће тамо пронаћи Илију Ловрића, за којег је знао да је ту живио прије него што је отишао у Aустралију. Вјеровао је да би га у овом селу могли сакрити од потјере барем на неколико дана. Aли, чим се промолио из шуме, на њега је отворена рафална паљба. Успио је да се некако извуче испред куршума и да промијени план. Знајући да ће убудуће бити лака мета за потјеру, због његове зелене униформе с натписом "Четврта оклопна чета УСA AРМY", одлучио је да је скине и да набави цивилно одијело. Дуго је мотрио једну кућу на крај села и вребао згодан тренутак да с пиштољом у руци утрчи и од престрављених укућана затражи одијело. Потом се изгубио у мркој ноћи, али чим је сазнала за овај упад у село, потјера је кренула за терористом. Читаву ноћ, уз јаке рефлекторе, потјера је трагала за Канцијанићем, али без успјеха. Ухваћен у Јабланици Терориста се све вријеме скривао у пласту сијена, који се налазио километар-два од села. Тек ујутро, 2. јула, када се пробудио, испред њега су стајала два полицајца са пушкама у руци. Ни сам не схватајући шта га је задесило, потегао је пиштољ на полицију. Aли, било је сувише касно - рафал из аутоматске пушке га је приковао за ледину. У исто вријеме Ђуро Хорват, који је себе сматрао "важним човјеком", сам је тумарао по врлетима Радуше. Тражио је макар и најмању рупу да се сакрије и одмори од потјере. Кад се одвојио од Канцијанића и Кешкића, кренуо је према истоку и убрзо избио на Јабланичко језеро. Послије напорног пентрања и посртања по херцеговачком камењару, 2. јула, склонио се непосредно уз Јабланички тунел, чекајући какав аутомобил стране регистрације како би могао побјећи са овог "уклетог" мјеста. У тим тренуцима примијетио је двојицу територијалаца како му се приближавају. Узео је на нишан једног од њих, притиснуо обарач, али метак је само окрзнуо мету. Истог тренутка ватра је узвраћена. Први метак је промашио, а сљедећих пет онеспособило је Хорвата. Само се испружио и зајаукао. Видио је двојицу снажних момака како га вежу. Дошао је себи тек у болници. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.