Zelena transverzala (6)

Glas Srpske 19.09.2007 00:00

Zašto se prikriva radikalizacija islama na Balkanu - "slaboj karici" - Ovo pitanje iz posljednje decenije prošlog vijeka aktuelno je i poslije "11. septembra", u vrijeme punog zamaha globalnog rata protiv terorizma.

Lično ne zazirem od eventualne optužbe za "novi pragmatizam", mada je ne isključujem. Spadam među one koji su u svim fazama jugoslovenske krize javno iznosili svoja skromna zapažanja, zaključke, pa i blaga upozorenja u vezi s metamorfozama islamskog fenomena na Balkanu. U tim razdobljima vladavine sukobljenih isključivosti, bio sam, naravno, s jedne strane, proglašavan neprijateljem islama i muslimana, a s druge, pak, nedovoljno nacionalno budnim, promuslimanskim oportunistom. Svoje najvažnije napise o jugoslovenskoj muslimanskoj problematici, nastale u razdoblju od 1980. do 2001. godine, sakupio sam i objavio u dvema knjigama, U dijalogu s islamom (Gornji Milanovac, 1992) i ovoj, Islam i mi (Beograd, 2000), tako da su i danas izloženi sudu naučne i najšire javnosti. Od oštrih kritičara iz ranijih smutnih godina nije se, začudo, našao niko da nastavi apodiktički započeti dijalog. Uzajamno djelovanje Pitanjem za koje držim da je i danas nesmanjeno aktualno naslovio sam jedan svoj ogled objavljen 1994. godine u beogradsko-atinskom izdanju časopisa Evrobalkan?" "Zašto se prikriva radikalizacija islama na Balkanu?" Nije li, najblaže rečeno, čudno da se ovo pitanje nameće i posle 11. septembra, u punom zamahu globalnog rata protiv terorizma? Podsećanje na njega nije izraz nikakvog novog, koristoljubivog pragmatizma, kao što ni njegovo postavljanje, pre više od deset (burnih) godina nije bilo podstaknuto nekakvim starim. I tada, i danas, ono je proisteklo iz svesti da odgovor na njega može voditi ka odgonetanju zagonetke kako je moglo doći do objektivno konvergentnog delovanja snaga radikalnog islamizma i vodećih zapadnih demokratija na Balkanu tokom poslednje decenije prošlog veka. Utisak o održavanju suštinskog kontinuiteta te paradoksalne sprege, tog apsurdnog regionalnog savezništva, kao i posledično ojačavanje jedne "slabe karike" ("njeak link") u frontu rata protiv terorizma, dodatni su razlozi da se ovom pitanju posveti najozbiljnija pažnja. Od nekoga ko tvrdi da se u pojedinim muslimanskim sredinama BiH, Srbije (na Kosovu i Metohiji, u Sandžaku) i Makedonije stvara ambijent za formiranje i ukorenjivanje ćelija islamističkog ekstremizma i terorizma logično se očekuje da o tome pruži verodostojne činjenične dokaze. Uveren sam, međutim, da bi to u ovoj prilici bilo ne samo neumesno, već i kontraproduktivno. S obzirom na to da nisam ni stručnjak za terorizam, a ni obaveštajac, već profesor i islamolog, najviše što bih mogao učiniti bilo bi da prepišem, citiram ili parafraziram razne publikacije i druge materijale koji su mi o ovoj problematici dosad bili dostupni. A takvih izvora nije malo. Neki među njima su veoma ozbiljni i pouzdani, a ima ih, naravno, i sva sila površnih, senzacionalističkih, pa i krajnje sumnjivih i nepouzdanih. Sva ta već obimna literatura, sem strogo čuvanih podataka visokog stepena tajnosti, dostupna je zainteresovanima i putem Interneta, tako da bi njeno prepričavanje samo oduzimalo vreme, a i uvelo me na klizav teren baratanja informacijama iz druge ruke, pošto nisam bio u prilici da o ovoj osetljivoj problematici i lično sprovedem neko konkretno istraživanje. Neko, manje obavešten, bio bi iznenađen i impresioniran mojim podacima, bolji poznavaoci bi mi sigurno ponešto u pojedinostima i osporili, a nedobronamerni bi mi verovatno opet pripisali antimuslimansku tendencioznost. Sam sebi bih imao razloga da spočitnem metodološku nedoslednost i manjkavost, što je, svakako, i najozbiljnija zamerka. Mudžahedini Iako sam pročitao na stotine stranica o prisustvu i delovanju tzv. mudžahedina tj. Alahovih boraca na bosanskim ratištima, zgražavao se nad fotografijama njihovih zverstava, nailazio na brojne, neretko međusobno podudarne izveštaje o boravcima i kontaktima u BiH i na Kosovu i Metohiji nekih istaknutih vođa "Al-Kaide", uključujući i samog Osamu Bin Ladena i brata njegovog poverenika Ajmana al-Zavahirija, premda sam imao prilike da čujem i lične ispovesti domaćih muslimana o teškom navikavanju na standarde ponašanja i rigidne verničke zahteve novih fundamentalističkih komšija i čitao vesti o proterivanjima i hapšenjima muslimanskih ekstremista po Bosni, kao i o bosanskim pasošima u posedu islamskih terorista, mislim da bi bilo neprimereno da o tome šire govorim. Središnje pitanje ostaje, dakle, kao i 1994: Zašto politički, diplomatski i vojni predstavnici vlada i država kojima je stvarnost islama na Balkanu sasvim izvorno i dovoljno poznata nastavljaju da javno relativizuju, potcenjuju, pa čak i odriču opasnost od njegovog progresivnog radikalizovanja, s evidentnim segmentom terorističkog potencijala? (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.