Губимо српски језик

 Губимо српски језик
Анита Јанковић-Речевић
05.11.2018 09:56

Кажу да човјек вриједи онолико колико језика говори, а да матерњи треба чувати попут сопственог дома и дјетета. Да је језик подлога националне културе, одлика народа који га говори и да докле год живи језик, докле га његујемо, читамо, пишемо и изучавамо, дотле живимо и ми с њим.

Упркос томе што се одјек ових ријечи провлачи кроз наше животе, што знамо њихову тежину, све чешће падамо на испиту очувања сопствене традиције, културе и језика.

Српски језик и ћирилица, чини се, никада нису били угроженији и то ни од кога другог до од сопственог народа. Као да је мало што га нападају разни приучени познаваоци историје крстећи га новим именима и приписујући другим народима, свако од нас додатно га скрнави сваким изговореним ОК “сори”, “бај” “лајк”, “мај френд”, “си ју” и морем других страних ријечи које се свакодневно чују у нашем говору. Младе генерације под утицајем интернета и модерних технологија чак и прве ријечи изговарају на енглеском језику.

Родитељи своју тек рођену дјецу бомбардују цртаћима на страним језицима и са великом поносом и радошћу им пљешћу када умјесто тата или мама изговоре “дад” или “мам”, проглашавајући их малим Ајнштајнима.

Апели логопеда о све већем броју двогодишњака и трогодишњака који пуне њихове ординације јер не знају ни ријеч на матерњем језику аларм су за узбуну. 

Најпоразнија је чињеница да те малишане граматици и домаћој књижевности, по свему судећи, неће имати ни ко да подучава јер се ове године од неколико хиљада уписаних бруцоша у РС тек њих 28 одлучило за студиј српског језика. 

Проблем је што и они који већ подучавају дјецу, чини се, нису на висини задатака. Дјела Ђуре Јакшића, Иве Андрића, Јована Дучића, која су саставни дио лектира, ученици избјегавају попут куге, а и зашто да читају и да се пате кад наставници високом оцјеном награде и преписивање туђих рецензија с интернета.   

Однос према ћирилици није ништа бољи. Готово да је немогуће пронаћи продавницу, кафић, предузеће или пекару чији је натпис исписан ћирилицом, а о личним потпису грађана сувишно је и говорити.

Задатак српских лингвиста, националних институција, али и политичара је да пораде на ширењу свијести грађана о значају писма и језика, али и да размисле о увођењу часова српског у вртиће, али и као обавезан предмет на све факултете. Јер, у супротном, док ми изигравамо Енглезе, све оно што су нам преци оставили у аманет, а Вук с великом љубављу сакупио и реформисао, могли бисмо трајно изгубити.

Колумне Коментар дана