Zelena transverzala (9)

Glas Srpske 22.09.2007 00:00

Najzanimljivija, odavno prisutna teza je da se SAD naklonošću prema balkanskim muslimanima u očima muslimanskog sveta nastoje bar donekle iskupiti za politiku koju sprovode u nekim drugim važnijim "teatrima operacija".

Većina muslimana na Balkanu bila je, i još uvek jeste, prilično sekularizovana, ali je među njima i sve više onih koji to nisu i upozoravaju svoje istovernike da bi bilo preporučljivo vratiti se vrednostima izvornog islama, naravno u skladu s jednom određenom interpretacijom i praktikovanjem vere Alahove. Osnovna mana američkog (a u znatnoj meri i opšteg zapadnog) odnosa prema procesima unutar "novog balkanskog islama" jeste njegova statičnost i istrajavanje na uvreženim predstavama o jednom kompleksnom civilizacijskom fenomenu koji epohalno ispoljava izrazitu dinamičnost. Ovaj, sve veći raskorak između realnosti islama na Balkanu i redukcionističke, krajnje shematizovane slike koja se o toj realnosti uporno politički i propagandno emituje, izaziva nedoumicu i zbunjenost. Teško je pronaći zadovoljavajuće objašnjenje za ovakvo dosledno ignorisanje realnosti, tim pre što ono, kao što smo videli, sasvim sigurno, ne proizlazi iz njenog nepoznavanja. Kakva li je to taktika u strategiji globalnog rata protiv terorizma? I zašto se tako uporno sprovodi baš na balkanskoj operativnoj prostoriji (teatru operacija")? Zašto jačanje islama u EU? Iznošene su, tokom poslednjih desetak godina, razne hipoteze i nuđena različita objašnjenja objektivno promuslimanskog držanja SAD, pa i Zapada u celini, premda uz neke povremene i parcijalne nijanse, tokom jugoslovenske krize i ratnih sukoba koji su je tragično obeležili. Ta objašnjenja kretala su se u rasponu od onih, već pominjanih, o želji da se uspostavi nekakva "zelena transverzala", preko regionalnog projektovanja američke svetske dominacije kao svesnog stvaranja raznih nestabilnih državnih provizorijuma i stanja kontrolisanog haosa, do, uslovno rečeno, teorije o američkoj zaveri protiv Evrope. Prema ovoj poslednjoj tezi, SAD, navodno, pored Kine, glavnog budućeg takmaca u nadmetanju za svetsku dominaciju vide u EU, pa imaju interesa da otežavaju i opstruiraju njeno izrastanje u snažnu i konsolidovanu nad-državu. Jedan od načina bio bi i da se ojača islamski elemenat na evropskom tlu, sa svim destruktivnim potencijalima koje endemski nosi. Neki ovom logikom tumače i američki pritisak na EU da se spremnije otvori za prijem Turske, prema čemu mnogi Evropljani gaje najozbiljnije rezerve. Procenu osnovanosti navedenih i čitave game srodnih tumačenja motivacije aktuelne američke politike podržavanja muslimana na Balkanu prepuštam pozvanijima. Iz perspektive naše teme, najzanimljivija mi se čini odavno prisutna teza o tome da se SAD naklonošću prema balkanskim muslimanima u očima muslimanskog sveta nastoje bar donekle iskupiti za politiku koju sprovode u nekim drugim, važnijim "teatrima operacija", a koju taj svet većinski doživljava kao antimuslimansku. Favorizovanje interesa muslimanskih zajednica na Balkanu, a konkretno u BiH i na Kosovu i Metohiji, bilo bi, dakle, kompenzativnog karaktera. Relativizovanje i umanjivanje postojanja "islamske opasnosti" na Balkanu prirodna je i razumljiva komponenta ovakvog taktičkog nastupanja. I ovo objašnjenje iznenada probuđenih američkih simpatija za balkanske muslimane tokom devedesetih godina DžDž veka, a zapravo posle prvog rata protiv Iraka, doživelo je da bude otpisano kao neutemeljeno i tendenciozno. Ono što upućuje na to da mu se i danas vratimo jeste da se potvrde njegove osnovanosti mogu pronaći u otvorenim tvrdnjama nekih veoma dobro obaveštenih Amerikanaca. Problem Kosova i Metohije Redakcija uglednog časopisa Foreigm Affairs uvek je ispoljavala primernu ažurnost u praćenju zbivanja i procesa na Balkanu i, specifično, na prostoru prethodne Jugoslavije. Tako su još 1993. godine na stranicama Foreign Affairsa dijametralno oprečne stavove o postojanju "islamske opasnosti" na Balkanu (a i uopšte) sučelili L. T. Hadar i Džudit Miler, čime je označen početak jedne polemike koja s nesmanjenim intenzitetom traje i danas, posle "11. septembra", Madrida, Beslana, ali i Avganistana, Iraka... "Nazad na Balkan" ("Back to the Balkans") naslov je članka koji je u prvom broju (januar/februar 2005. 111-122) Foreign Affairsa potpisao Edvard P. Džozef. I po tome ko mu je autor, a i po sadržini, ovaj ogled zaslužuje ozbiljnu pažnju. E. P. Džozef je dobro obavešten ekspert za vruće zone američkog vojnog i civilnog angažovanja. Proveo je desetak godina na Balkanu, prvo u okviru vojnog kontingenta SAD, a zatim u okviru misije UN, da bi od 2001. do 2003. delovao kao direktor Međunarodne krizne grupe za Makedoniju. Trenutno je angažovan u Iraku. Osnovna poruka E. P. Džozefovog poziva na vraćanje Balkanu sastoji se u svakako umesnom upozorenju da, usled zaokupljenosti drugim prioritetima, nikako ne bi bilo uputno zapostaviti konačno rešavanje još uvek otvorenih problema na Balkanu, a pre svega centralnog pitanja Kosova i Metohije. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.