Зелена трансверзала (5)

Глас Српске
Зелена трансверзала (5)

Примарно је да се позабавимо самом појавом - исламском и муслиманском реалношћу на Балкану, па тек онда политичким и иним говорима о њој...

Реална је, на жалост, опасност да се суочавање с исламом на Балкану, бар кад је о СAД и ЕУ реч, настави затворених очију за његову све радикалнију природу, односно уз задржавање наочара "политичке коректности" успостављене током почетне фазе југословенске кризе. Опет се испољава склоност релативизовања и потцењивања, не само оцена, већ и доказа о све израженијим фундаменталистичким карактеристикама "новог балканског ислама". Тако, рецимо, бивши шведски премијер Карл Билт, политичар који би требало да добро познаје Балкан, пошто је на њему, као високи представник међународне заједнице, оставио препознатљиве трагове свог деловања, 2005. године готово срдито, због неправде која им се, наводно, чини, понавља више од једне деценије старе стереотипе о искључиво умереним балканским муслиманима. Залажући се за то да се ислам прогласи компонентом европске културе, Билт о балканским муслиманима говори као о јединственом и позитивном фактору у европским стварима, за шта као пример наводи босанске и косовске муслимане који су доказали да им је својствена толеранција и сарадња с другим заједницама, уз напомену да су они били жртве осталих, а не обрнуто (вид. Бyроница, ВИИИ, 5-6, 2005, 16). Како се указује на екстремизам До које мере је дубоко усађена и јака та матрица скептичне рационализације сваког дискурса о овој појави, сведочи и то што је усвајају и многи интелектуалци из балканских средина. Пошто је рат, надајмо се не само привремено, на Балкану завршен, отпада тумачење о наводној ратној антимуслиманској пропаганди из научних штабова великосрпског (и великохрватског) национализма, али се хитро проналазе нова тумачења позадине настојања да се укаже на проблем јачања исламског екстремизма на простору претходне Југославије. Важно је приказати да није реч о принципијелним, већ конјунктурним мотивима. Тако, на пример, врсни новинар београдског недељника Блиц Нењс (03.10.2001) Жељко Цвијановић пише коментар насловљен "Београд стиче поене у рату против тероризма", тврдећи да се "Србија нада стицању политичког капитала захваљујући америчкој кампањи против тероризма" и да "сматра да може превазићи наслеђе из Милошевићевог доба редефинисањем своје самопрокламоване улоге браниоца западне цивилизације од муслиманских хорди са истока на један модернији начин". Тако, ето, резонује један српски новинар, док је истовремено тадашњи амерички амбасадор у Београду и одличан познавалац балканских прилика Вилијам Монтгомери са српским политичарима поделио забринутост због вероватног реваншизма албанских екстремиста на југу Србије. A зна се да су ове групације, понајвише кроз кријумчарење дроге, повезане с неким огранцима међународног исламског тероризма и његовог финансирања. Дакле, ако се уважи логика према којој Србима, кад говоре о исламу и муслиманима, с којима су у свакодневном животном додиру, мотив опет није казивање истине, већ један нови, модернији "политички прагматизам", обезбеђује се алиби да се њихово сведочење изнова обеснажи, чак и ако се зна да су у праву. Прави зачарани круг! Покушајмо, ипак да из њега некако изађемо, док није касно. Хајде да ствари поставимо тако што ћемо ићи у сусрет новој рационализацији наводне српске неискрености и тенденциозности у приказивању "исламске опасности" на Балкану. Зашто би уопште, у равни политичког вредновања, један "нови, модернији прагматизам" био нелегитиман. Зар само Срби немају право на прагматизам којим се други диче, а и постижу сасвим опипљиве резултате у афирмисању својих државно-националних интереса? Камо среће да су досад били прагматичнији! Било би, у крајњој линији, боље и за њих и за остале протагонисте југословенске голготе. За тему којом се ми овде бавимо и за начин на који настојимо да јој приступимо, у највећој могућој мери превазилазећи ограничења непосредне идеолошке и политичке детерминисаности, евентуални политички прагматизам у начелу је тек секундарно релевантан. Како онај српски, тако и амерички, албански или муслимански. Сваки. Не "зашто" него "шта" се говори Примарно се морамо позабавити самом појавом, односно исламском и муслиманском реалношћу на Балкану, а тек онда политичким и иним говором о њој. То никако не значи да су дискурси о исламу на Балкану епистемолошки небитни. Напротив! Да би се о њима могло компетентно расправљати и расуђивати, уз избегавање замке апсолутизовања, а нарочито онтологизовања било којег од њих, неопходно је "спустити се" до стварности, тј. до "новог балканског ислама" у његовом индивидуалном и колективном манифестовању у друштвеном животу. Досад се углавном ишло обрнутим смером. Полазило се од тога зашто Срби, Aмериканци, Бошњаци, Aлбанци, Турци... нешто говоре о исламу и муслиманима, а не од тога шта говоре. Понајмање је на дневни ред долазило питање да ли то што се говори одговара истини "на терену" или не. Свако је причао своју причу, а живот је ишао својим путем, у случају балканских муслимана објективно све више "зеленом трансверзалом". (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана