Бијег од мотике

Бијег од мотике
Анита Јанковић-Речевић
01.06.2018 11:14

Пољопривредницима у Српској никако да крене. Град, мраз и суша претходних година ратарима, повртарима и воћарима увелико су помрсили рачуне и десетковали производњу, а овог прољећа када је коначно изгледало да све иде по плану јер су их временске непогоде заобишле, главобоља стиже због недостатка радне снаге. Иако ова година обећава добар и квалитетан род пољопривредници се плаше да послове неће обавити на вријеме и да ће им велики дио производа пропасти.

У времену када се на евиденцији незапослених налази више од 110.000 људи, послови се, ипак, бирају. Потврђују то и пољопривредници којима из сезоне у сезону све теже наћи неког да очисти лук или побере јагоде. Зашто сезонаца нема ни за лијека и зашто нико неће да се ухвати тог посла, ником није јасно.  

И док су кафићи пуни омладине у најбољим годинама за физичке послове, њиве и воћњаци све су пустији. Иако одавно пунољетни, већина њих сања дјечије снове о пословима пилота, истраживању свемира, глумачкој каријери, вођењу државе, а нико ни не помишља о послу на њиви или фарми јер је одавно постало срамота живјети од физичког рада. Живимо у друштву које осим материјалног све дубље тоне и у морално сиромаштво. Спремни само на самосажаљење и кукање да новца немамо ни за основне животне потребе, а о љетовању и сличном луксузу да и не причамо. Када нам се укаже прилика да радимо од мотике бјежимо као ђаво од крста. Окрећемо главу од посла који се нуди јер уз високе плате не желимо ни да се ознојимо, не рачунајући да копањем, скупљањем сијена или бербом воћа мјесечно можемо зарадити и хиљаду марака.

Па тако срамота од прљавих руку и посла на њиви многима надјачава крчање стомака. Заборављамо да су наше баке и дједови кору хљеба зарађивали с мотиком у руци. Радне навике наших предака задржали су још само пензионери јер су управо они најбројнији надничари у пољима. Раде по сунцу и киши не би ли својим унуцима шушнули који динар за кафу, док њихови миљеници са факултетским дипломама у хладовини чекају посао у канцеларији.

Довели смо се у ситуацији да ћемо морати увозити радну снагу, јер велики број радно способних грађана бјежи у иностранство надајући се бољем животу. Школа, родитељи али и комплетно друштво требало би младе генерације које стасавају учити вриједностима које славе ред, рад и дисциплину. Дјеца треба да науче да није срамота радити било шта што може обезбиједити егзистенцију, јер на крају крајева не можемо сви бити менаџери, доктори, пјевачи, манекени, мора неко производити и храну која нам је најнеопходнија за живот.

Колумне Коментар дана