Располућивање народа

 Располућивање народа
Милан Благојевић
27.12.2018 13:21

Невјероватно је како се историја понавља. Истина, не дешава се то у садржајно истом облику, већ на принципијелно исти начин за који је садржина само ствар нијанси. Још је невјероватније да те погубне историјске грешке по ко зна који пут понавља српски народ којем припадам. Да бих (до)казао колико је ово истина, вратићу се најприје у нашу не тако далеку прошлост.

Те 1928. године у Дрездену је одржан конгрес југословенских комуниста, за који се у историографији воли рећи како је “у политички живот тадашње државе увео мржњу према Србима”. То је истина, јер је, на шта с правом указује Ратко Дмитровић, на том конгресу Комунистичка партија Југославије означила “српску буржоазију и војску Монархије као свог главног непријатеља”, а Србију “као базу хегемонистичког режима”, због чега је на конгресу заузет став “да су стварањем те државе јужних Словена под власт великосрпске буржоазије стављени Словенци, Хрвати, Црногорци, али и знатна албанска, бугарска и мађарска подручја”. Ово су историјске чињенице које нико објективан не може (о)спорити, али је једнако тако историјска чињеница да су у креирању, а касније и спровођењу овакве погубне политике, која је подразумијевала и сијање мржње међу самим Србима, пресудан “допринос” дали нико други до Срби. Наиме, све претходно цитирано није било само позив за, примјера ради, албански сепаратизам, већ је значило и креирање нове црногорске нације из ткива српског народа, а то не би могло бити учињено да није постојала критична маса Срба који су то безглаво прихватали и спроводили. Све то ће довести до подјела у нашем народу, међусобне мржње и сулуде политике Срба комуниста. Једна од тих сулудих политика је била забрана протјераним Србима да се врате на Космет послије Другог свјетског рата. Учињено је то одлуком комуниста од 6. марта 1945. године, а потписао ју је нико други до поп Владимир Зечевић, који је од 1927. до 1941. службовао у Крупњу као свештеник Српске православне цркве.

У Црној Гори српски комунисти су одмах по завршетку Другог свјетског рата насилним путем тјерали тамошње становништво да се изјашњава као Црногорци не само у географском, већ прије свега у националном смислу. О томе као најбољи доказ говоре подаци пописа становништва из 1909. и 1948. године. Дакле, ради се о истим људима, имајући у виду да је између ова два пописа протекло 40 година, за које вријеме још није умро велики број оних који су били обухваћени првобитним пописом. Пописом из 1909. године утврђено је да у Кнежевини Црној Гори живи 95% Срба. По завршетку Другог свјетског рата комунистичка власт је 1948. године организовала први попис становништва, према којем у Црној Гори живи 1,8% Срба. Ето, тако је ту учињено у Црној Гори. Због тога нас не треба да чуди све оно што видимо и чујемо да се данас догађа на том српском етничком простору, тачније ирационална мржња према свему српском и то од стране оних чијим не тако далеким прецима је било ван памети да буду било шта друго до Срби.

Овај кратки екскурс у нашу прошлост је од помоћи, јер се из њега могу запазити не само одређене историјске чињенице, већ и формула за располућивање нашег народа којом су се вијековима користили наши противници. Суштина те формуле, оног принципа с почетка овог текста, је у томе да је нашим противницима увијек полазило за руком да нас заведу одређеним идејама или околностима због којих смо губили способност за рационално расуђивање и разликовање нашег добра од сопствене пропасти. Задојени тим идејама, постајали смо слијепи. Једна од тих идеја је европеизација нашег српског простора, то јест идеја да ЕУ нема алтернативу (као што ономад лажно братство и јединство не имаде алтернативу). У ту нову идеју Србија јури безглаво, иако је свјесна да је управо од те ЕУ бомбардована 1999. године, да јој је иста та ЕУ окупирала Космет и од њега створила квазидржаву па се сада, супротно свим нормама међународног права, ЕУ залаже да то Србија прихвати као услов чланства у тој организацији. Но, има нешто што је још важније у томе, а то је, хтјели ми то признати или не, да је данашња Србија бојим се неизљечиво располућена око ове идеје. Наиме, њеним креаторима и носиоцима (домаћим и иностраним) успјело је да Србију подијеле на Србе евроентузијасте и Србе евроскептике (као некада на четнике и партизане) и да у сваки од ових табора усади такве анимозитете према оним другим, који доводе у питање саму есенцију нашег национа и државе.

На претходна размишљања подстакнут сам јучерашњим догађањима на Тргу Крајине у Бањалуци. О томе је незахвално говорити, јер се човјек излаже ризику да буде погрешно схваћен и проскрибован, без обзира што су му размишљања најдобронамјернија и усмјерена на добро свих. А кад човјек почне тако да размишља, односно да се пита зашто би о томе говорио, јер како год да каже то ће од једне стране бити прихваћено док ће га друга страна осудити (благо речено), то је неумољиви доказ не само резигнираности појединца, већ и поновног располућивања нашег народа. Нажалост, свиђало се то нама или не, јучерашњи (и не само јучерашњи) догађаји са Трга Крајине у Бањалуци мени барем говоре да су нас наши противници опет подијелили на два табора, међу којима владају такви анимозитети да је то не само ирационално већ је и крајње опасно по биће српског народа и саму есенцију Републике Српске. Толико негативних енергија на нашем простору је пут у хаос, сукобе и разарање како националног тако и државног организма, а противницима Републике Српске управо то и треба, да се Српска сама уруши, од руку свог народа.

Ако је тако, а јесте, излаз из тога видим само у свеопштој људскости, рационалности, правној култури и смиривању страсти. Само нас они могу спасити од овог колективног лудила, а све те вриједности су тако једноставне за примјену. У конкретном примјеру оне значе да у случају трагедије породице Драгичевић, са којом искрено људски саучествујем, надлежни органи Републике Српске морају употријебити сва законска средства да се овај проблем без одуговлачења и ефектно расвијетли до краја. То подразумијева темељно и ефикасно провођење истраге о свим околностима смрти младића Давида Драгичевића те привођење правди свакога (без обзира на његову евентуалну економску или политичку моћ) чија одговорност буде утврђена. Уколико било који од државних органа, односно службених лица закаже на том послу, мора сносити одговарајуће правне посљедице.

Али једнако тако и када надлежни државни органи врше своје функције у складу са законом, елементарна је правна култура да их нико у томе не смије спречавати нити им пријетити или на други начин угрожавати сигурност било кога ко је носилац јавне власти. Уколико то ипак учини или на било који други начин повриједи закон, мора одговарати, јер је то темељно правило сваке државе засноване на владавини права.

То је, дакле, једини начин да се у све ово унесу људскост, рационалност, законитост и правна култура, али и да се смире страсти и спријече велики сукоби који би нас по ко зна који пут национално располутили и упропастили Републику Српску. 

проф. др Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

Колумне Коментар дана