Промашаји руске политике

Промашаји руске политике
Милан Благојевић
13.05.2019 12:52

Ето, прошао је још један 9. мај, Дан побједе над фашизмом, а са њим и још једна од бројних величанствених парада на Црвеном тргу у Москви. Било је на њој више од 13.000 војника, 132 јединице технике, а представљен је и ракетни систем С-400 “тријумф”, који је, кажу медији, у стању да обара сва средства напада у ваздушно-космичком простору. Осјећам се срећним кад чујем и видим ову параду и достигнућа јер искрено волим Русију. Али, једнако тако из године у годину имам и осјећај разочарења због свега онога што је Русија све ове године могла и требало да овдје учини, а није.

Бројни су примјери неспремности и безвољности Русије да овдје дјелује у одсудним тренуцима свјетске историје, који су били, односно и сада су, од важности, како за садашњост, тако још више за будућност Русије и свих оних који је воле и желе јој добро. У ту безвољност имао сам прилику и да се лично увјерим. У фебруару 2017. године учествовао сам на једном стручном правничко-политиколошком скупу на државном Универзитету у Нижњем Новгороду. У оквиру тог скупа ректор универзитета организовао је пријем за нас учеснике из Републике Српске, на којем је сваки од нас био позван да се обрати. Док сам чекао да дођем на ред, сјетио сам се једне поражавајуће чињенице, једнако поразне, како за српски народ и Републику Српску, тако и за Русију. Наиме, од завршетка рата у БиХ па до данас Русија (а ни Република Српска) нису нашле за сходно да у Бањалуци буде отворен руски конзулат или барем конзуларна канцеларија. Насупрот томе, САД су такву службу успоставиле у Бањалуци убрзо послије ступања на снагу Дејтонског споразума и она функционише од тада до данас. Кад је дошао ред на мене да нешто кажем, нисам се двоумио ниједног тренутка шта ћу рећи. Биле су то управо наведене чињенице, али и моја молба да Русија учини такво нешто у што скорије вријеме. Ту молбу сам упутио зато што је са ректорове десне стране сједила жена коју је представио као службеника руског Министарства иностраних послова. Заборавио сам јој име, па га зато не наводим. Али, важније од њеног имена је то што је она, осврћући се на моју молбу, била толико формална, ставивши ми, у суштини, више него јасно до знања (наравно, на дипломатски начин) да нема воље (не само она, већ и они значајнији од ње у државној хијерархији) за отварањем руског конзулата у Бањалуци, иако је то само кап у мору онога што је Русија требало да овдје учини, а није због своје промашене политике. Ево само неколико примјера за то, поред већ наведеног.

Данас, рекао бих, само ријетки знају да је 1876. године тадашња Русија с Аустроугарском у Рајхсштату креирала споразум (тзв. Рајхсштатски споразум), према којем је Русија дозволила Аустроугарској да окупира БиХ, што је ова потоња и учинила 1878. године. Тиме јој је омогућила не само физичку окупацију нашег простора и експлоатацију свих његових богатстава, већ и да на менталном плану у главама овдашњих људи одради посао који је неупоредиво важнији од материјалног богатства. О томе ових дана с правом пише проф. др Ненад Кецмановић, указујући на то “како су аустроугарска политика и иза ње моћни Ватикан стрпљиво креирали, детаљно развијали и досљедно спроводили једну антисрпску, антиправославну и антисловенску политику у БиХ”. Суштина те политике је у томе што је за аустроугарског окупатора било најважније да онемогући било какво приближавање и јединство Срба са муслиманским становништвом, у чему је досљедно и у континуитету поступано све вријеме аустроугарске владавине од 1878. до 1918. године. Посљедице такве погубне политике осјећамо сви ми данас, а огледају се, нажалост, у непоправљивом анимозитету између Срба и Бошњака који је трагедија суи генерис.

Невјероватно је колико сличности постоји између политике тадашње царске Русије и онога што је пропустила да учини Русија у доба Бориса Николајевича Јељцина. Он је, а са њим и Русија, најприје пропустио да се користи правом које припада Русији на основу Дејтонског споразума као међународног уговора. Иако сам о томе већ писао, није згорега поновити да се, према члану 1. Анекса 1А Дејтонског споразума, међународне снаге за спровођење тог споразума у БиХ могу састојати од земаља НАТО-а, али и од земаља ван НАТО-а. Дакле, по основу овог међународног уговора, Русија увијек може, само ако хоће, да размјести своје снаге у Републици Српској и на тај начин буде гарант одржавања мира и безбједности, али и да заштити своје легитимне интересе на овом простору. Нажалост, ту могућност није користио не само Јељцин, већ ни Владимир Владимирович Путин за све вријеме свог предсједниковања Русијом. Јељцин је, да трагедија буде већа, у одсудним тренуцима 1999. године одбио да пружи помоћ Србији и Црној Гори када су НАТО снаге извршиле злочин агресије против њих и окупирале дио територије Србије. Та агресија није важна само због људских и материјалних губитака Срба, већ и због тога што су њоме ударени темељи за спровођење менталне десупстанцијализације нашег народа, која је његов својеврсни духовни геноцид. Кажем ово због тога што је након тог злочина у нашем народу, како овдје, тако и у Србији и Црној Гори, НАТО успио, хтјели ми то признати или не, да у главе сада већ критичних маса наших људи утјера (што новцем, што идеологијом и индоктринацијом, а понајвише свим тим заједно) оно што проф. др Мило Ломпар с правом назива духом самопорицања (преумљења, односно расрбљивања) и пожељним културним обрасцем који настаје у оквиру позитивног мита да Европа нема алтернативу.

Ништа, како видимо, није учинила Русија, а могла је, да спријечи остваривање ове политике, иако је она погубна не само за наш народ и српску државу, већ и за Русију и руски народ. Због тога се може рећи да је Русија оваквим својим понашањем дозволила Западу, као ономад Аустроугарској, да практично окупира БиХ (као и Црну Гору и Косово и Метохију) те да их претвори у искључиво свој простор.

Али, Русија не само што није ништа урадила на војном пољу упркос томе што за то има упориште у међународном праву у смислу на који је претходно указано, већ то она није учинила у довољној мјери ни на економском пољу. Да би се разумио овај промашај руске политике најприје ћу подсјетити на нешто што је актуелно код нас управо ових дана. Тако смо прије два-три дана званично обавијештени да ће Европска банка за обнову и развој (банка унутар ЕУ) само у овој 2019. години у БиХ инвестирати 400 милиона евра за разне пројекте. Како видимо, само у једној години једна од банака ЕУ ће овдје уложити толику количину новца. Томе свакако треба додати и огромне количине новца (мјерене милијардама евра) које је Запад до сада већ уложио овдје. Тим новцем нису грађене само фабрике, путеви и други објекти, већ је њиме вршено и систематско преумљивање нашег народа. А Русија је и с тим у вези пропустила да дјелује на прави начин. Ово треба рећи, имајући у виду да према подацима из августа 2018. године Русија само у злату има богатство у залихама од 2.000 тона. Томе треба додати и огромне количине других богатстава. Упркос томе, Русија није, као што то систематски чини Запад, овдје, самостално или са својим богатим капиталистима, улагала новац у виду кредита за изградњу путева, термо или хидроелектрана нити је стимулисала у већем обиму учење руског језика или отварање руских универзитета код нас. Зато не треба да нас чуди што, изузимајући Рафинерију Брод (која не ради), овдје код нас нема руских фирми да граде путеве или да руским кредитима градимо заједничке фабрике или друге дуготрајне пројекте (руске и наше) те да тако учвршћујемо српско-руско пријатељство и братство. Умјесто тога, све се углавном своди на обострану реторику и оне параде с почетка овог текста, а то, гледано на дуге стазе, неће получити добрим резултатима, како за нас, тако ни за Русију. Напротив.

Проф. др Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

Колумне Коментар дана