Последњи круг сарајевске политике

Последњи круг сарајевске политике
Славко Митровић
26.03.2018 10:17

Од почетка кризе и распадања Југославије, странци су у БиХ играли главне улоге, одржавајући хаос, што неконтролисани, што контролисани.

Почело је сугестијом коју је 1992. Ворен Цимерман, тадашњи амерички амбасадор, дао Алији Изетбеговићу да одбаци Кутиљеров план за мирно рјешење и опстанак БиХ као уније три ентитета. Алија је послушао и повукао свој потпис, а то је било у складу са плановима муслиманске стране и  Алијином изјавом да ће жртвовати мир за независну (муслиманску) БиХ. Настављало се током рата дјеловањем контакт група и разних двојаца, док није дошло до Дејтона. Послије рата, високи представници и ОХР као њихова канцеларија, постали су западни инструмент подршке Бошњацима у унитаризацији БиХ, одузимајући Србима и Хрватима оно што им је потврђено међународним уговорима из Вашингтона и Дејтона. Важан инструмент кршења Дејтонског споразума је и Уставни суд БиХ у коме тројица странаца увијек гласају као два судије Бошњака, неовлашћено мијењајући својим одлукама међународни дејтонски уговор и његов анекс 4.  - Устав БиХ.

Дугогодишње неодговорно дјеловање странаца довело је БиХ у најгору кризу након рата. Њихов Савјет министара одавно је без парламентарне већине, нема промјене изборног закона којим би спријечили да Бошњаци опет изаберу хрватског члана Предсједништва БиХ, бошњачке  странке су подијељене,  а лидери посвађани. Садашња кулминација кризе је минули рад од прошлих избора одржаних 2014. године. Тада су странци преузели главну улогу у формирању круга пробосанских странака, већински бошњачких из Сарајева, али и оних са сједиштем у Бањалуци - СДС, ПДП и Чавић, којима су дали име - Савез за промјене. Инсталирали су странци и три српска министра - Драгана Мектића за унутрашње пљување по Републици Српској, Игора Црнатка за спољашње пљување, а Мирка Шаровића да кочи пројекте корисне за Републику Српску. Резултат такве сарајевске политике је распадање СДА и СДС-а, али и губљење пресудног утицаја дијела амбасадорске међународне заједнице. Зато су предстојећи избори посљедњи период таквог управљања БиХ. 

Странке Савеза за промјене често раде на дугме које се притисне у Сарајеву, а изјаве искоче у Бањалуци. За ПДП и НДП је то уобичајено, јер су основане по  истој матрици. У црну рупу странака-дугметара, СДС је упао у вријеме Педи Ешдауна и шуровања Драгана Чавића са њим. То је настављено и са Босићем и Говедарицом који су умислили да оно што се каже у америчкој амбасади, има статус наређење-извршење. Зато је чудно што се Говедарица одупро  "сугестији" те амбасаде да Младен Иванић буде кандидат за предсједника Републике Српске, а Мирко Шаровић за члана Предсједништва БиХ. Неочекивано јесте, али није и завршено, јер је нешто слично било и за изборе 2014. Тада је ПДП самостално пријавио учешће на изборима за члана Предсједништва, јер о томе нису постигли сагласност унутар Савеза за промјене. Када је дошло до пријављивања имена, ипак је Босић морао прихватити Иванића. Пројекцијом Иванића странци су рачунали на подршку бошњачких бирача, што се и десило. Површна анализа гласова на биралиштима са бошњачком већином, доказује тачност онога што је испливало касније на видјело. Кампању "глас за Иванића" међу бирачима су водиле све бошњачке странке, плус хоџе у џамијама. Резултат је познат - захваљујући бошњачким гласовима, Иванић је изабран за српског члана Предсједништва БиХ. Тако је Иванић постао српски Жељко Комшић. Сценарио се није могао поновити за ове изборе, јер је "мудри и способни" Иванић, крајем мандата процијенио да се мора одвојити од "бошњачке подршке". Зато је прекомандован за кандидата за предсједника Републике Српске, а као кандидат за Предсједништво БиХ одређен је Мирко Шаровић, окићен признањима најбољег Бакировог министра и нераздвојног јарана Дениса Звиздића, вјероватног кандидата СДА за Предсједништво. Тако би Бошњаци опет изабрали два члана Предсједништва БиХ као замјену за Изетбеговића и Иванића.

 

Иванић је заиграо своју одавно познату "припрему". Као - он би највише волио да настави у Предсједништву, хвалећи се како је добро штитио интересе Срба и Српске. Штитио је тако што је Бакир Изетбеговић командовао Уставном суду БиХ  да укине 9. јануар као Дан Републике, да забрани референдум у Српској, а резултате референдума прогласи неуставним. Командује Бакир и оружаним снагама БиХ које могу давати почаст на мезару Алије Изетбеговића, али не смију учествовати на паради за Дан Републике 9. јануар. Уз то,  Бакир је наредио Тужилаштву БиХ да налогом за хапшење испрепада директора "државног завода за статистику", да би тај јадник прогласио  резултате пописа становништва из 2013. године. По томе фалсификованом попису, Бошњаци-Муслимани као страдалници "етничког чишћења и геноцида", постају  апсолутна већина од преко 50 одсто становништва, што је први пут у историји. Када је Милорад Додик тражио да се функционери Савеза за промјене, из протеста због оваквих Иванићевих успјеха, повуку из Савјета министара и Предсједништва БиХ, као што је то учинио СНСД 2007. године, они су отрчали Бакиру да кажу да им то не пада на памет. Онда Бакир хладно то каже турској агенцији Анадолија, као доказ покорности Савеза за промјене.

Након што је Главни одбор СДС-а одлучио да ће кандидат за предсједника Републике Српске бити Вукота Говедарица, Иванића је ухватила паника. Десет дана се није оглашавао о томе, покушавајући да му странци опет дају кандидатуру за коју он мисли да има неку шансу. По њему, то су избори за предсједника Републике Српске, јер зна да ће га Додик сигурно побиједити за мјесто српског члана Предсједништва БиХ. Тај пораз ће бити и крај његове политичке каријере. Озбиљно је запријетио странцима, да ће се у том случају повући "из здравствених разлога", па нека им за окршај са Додиком остане СДС под америчким санкцијама и Чавић без странке.  Дугме из Сарајева је активирало Чавићевог потпредсједника Здравка Крсмановића,  да прича како је требало кандидовати Иванића за предсједника Српске, а Шаровића за Предсједништво БиХ. Хвали Крсмановић и Вукоту дајући му мјесто предсједника Народне скупштине.  Интересантно,  у Савезу за промјене већ су почели дијелити функције, иако сва истраживања говоре да ће и овога пута изгубити и бити и даље савез за поразе.

 

Вјероватно ће СДС морати прихватити диктат странаца као што је то морао и Младен Босић 2014. када му је наметнут Иванић. Тако ће Вукота остати без кандидатуре, али макар неће бити губитник. Са Чавићем ће и даље чинити владу у хладу, и остати предсједник нечега што се некад звало СДС. Остаће упамћено како је Вукота у Сарајеву Федерики Могерини хвалио Бакира Изетбеговића као лидера будућности.

На дјелу је распад онога што се звало међународна заједница у БиХ. Улога ОХР-а сведена је на сарајевски чаршијски фолклор што Валентину Инцку савршено одговара. Прима пола милиона марака годишње, низашто не одговара иако га политичко Сарајево стално пали на гурање. У ОХР-у је основан читалачки клуб, јер Инцко вели да ујутру прво читају новине. А послије рад по секцијама - Огњен Тадић, Фахро Радончић итд. Нарочито када је у питању изборни закон и покушај спречавања избора Додика и Драгана Човића у Предсједништво БиХ.

У мандату који слиједи, мање интензивно,  наставиће се мијешање странаца у унутрашње ствари БиХ. Ради се о странцима на служби у Сарајеву, понајвише из западних амбасада. Када су у БиХ, они  себе сматрају веома важним петљајући се у унутрашње односе и рад органа власти, што је супротно дипломатским конвенцијама. Када оду из БиХ, ти амбасадори потону у политичку анонимност из које су и дошли. Сарајевска политика као удружени злочиначки подухват странаца, свих бошњачких странака и савеза за промјене, трчи последњи круг. БиХ може опстати само унутрашњим договором. Зато ће мандатни период 2018-2022. година, бити пресудан, јер се свијет дубоко мијења и нема жеље, воље, времена, ни интереса да се посебно бави Босном и Херцеговином.

Колумне Коментар дана