КОЛУМНА: Русија и ми

КОЛУМНА: Русија и ми
Милан Благојевић
19.07.2018 12:15

Чудан је наш српски народ, а богами и Русија. Кажем то с разлогом, јер су у Бањалуци убрзо по завршетку рата отворене канцеларије амбасада САД и Велике Британије у БиХ, које дјелују све вријеме.

За разлику од тога, ми Срби декларативно исказујемо љубав према Русији, али од потписивања Дејтонског споразума па све до данас Република Српска, као ни Русија, нису ништа предузеле да рецимо у Бањалуци буде отворен конзулат Русије, а у другим градовима Српске конзуларне канцеларије Русије. А руски конзулат, конзул и конзулатски службеници су и те како важни, јер се њихове функције огледају не само у проучавању, већ и у унапређивању могућности развоја економских, трговинских, културних и свих других односа између Руске Федерације и Републике Српске. То би у практичном погледу значило стварање могућности нашим људима да непосредно у Републици Српској остварују своје контакте са Русијом, ради успостављања пословних и сваких других односа са руским партнерима, а не да због тога морају ићи у Сарајево. Вјерујем да не треба трошити много ријечи на објашњење колико би то тек учврстило наше односе и како би се тек тиме они успјешно одржавали на обострану корист.

Е као што ништа до данас није предузето на том пољу, Русија и ми нисмо ништа предузели ни на присуству руских снага код нас, иако и за то постоји основ у међународном праву. Прије него што изложим тај основ, у мјери коју дозвољава новинска колумна, неопходно је да се подсјетимо на нешто што је веома важно. Наиме, одмах по завршетку рата и потписивању Дејтонског споразума на наше просторе дошле су војне снаге НАТО-а. Истина, у почетку, кратко вријеме, било је и нешто руских снага, али су оне убрзо отишле одавде, тако да је НАТО остао једина војна сила на нашем простору. Том силом су се користили сви високи представници, пријетећи њоме свакоме ко би се дрзнуо да не спроведе противправне одлуке високих представника. Никоме добронамјерном данас више не треба трошити много ријечи у објашњавању противправног насиља високих представника. Довољно је с тим у вези подсјетити на само неколико чињеница. Најважнија је свакако та да је високи представник у БиХ успостављен 14.12.1995. у Паризу, потписивањем Дејтонског споразума. То значи да је пет страна потписница (тадашња Република БиХ, Федерација БиХ, затим Република Српска, Република Србија - тадашња СР Југославија, те Република Хрватска) Анексом 10 Дејтонског споразума дало своју сагласност за успостављање високог представника. Исте те стране овластиле су га само на сљедеће: да надгледа спровођење мирног рјешења, да одржава тијесне политичке контакте са странама, да координише активности цивилних организација и агенција у БиХ, да олакша превазилажење свих тешкоћа, да учествује на састанцима организација донатора, да периодично извјештава Уједињене нације, ЕУ, САД и Русију о напретку у спровођењу Дејтонског споразума и да даје смјернице и прима извјештаје од комесара за међународне полицијске снаге.

Дакле, то су овлашћења високог представника према Дејтонском споразуму. Ниједно од њих, тачније ниједна од болдираних ријечи, не овлашћује високог представника да намеће уставе и законе, да формира институције нити да смјењује било кога. С тим у вези треба имати у виду и да Резолуција Савјета безбједности УН, број 1031 од 15.12.1995. године даје подршку успостављању ОХР-а који ће, у складу са Анексом 10 Дејтонског споразума, надгледати примјену Дејтонског споразума и, како стоји у истој резолуцији, мобилисаће, давати смјернице и координисати активности цивилних организација и агенција укључених у тај споразум. Дакле, овом темељном резолуцијом Савјета безбједности ни та институција није овластила ОХР да ради што је иначе радио овдје. Стога не стоји позивање ОХР-а на тзв. бонска (квази)овлашћења, јер је њих измислио Управни одбор Савјета за примјену мира, супротно Дејтонском споразуму и наведеној Резолуцији Савјета безбједности УН од 15.12.1995. године. Но, то није сметало високим представницима да се служе тим неправом, при чему су овдје размјештени НАТО, а сада и ЕУФОР, биле оне снаге којима је ОХР увијек пријетио свакоме ко не би поштовао његове одлуке наметнуте по тим бонским (квази)овлашћењима.

Нажалост, све смо то прихватали Русија и ми, а што смо ми то више прихватали високи представник је био незаситији да у свом подухвату, удружен са ЕУ, САД и Великом Британијом, демонтира Републику Српску. Прихватајући све то, и Русија и ми као да смо заборавили на неколико одредаба Дејтонског споразума који је дио међународног права, а које дају право и Русији да има овдје своје снаге ради очувања мира и спровођења Дејтонског споразума. Стога осјећам потребу да у лапидарном облику подсјетим нашу јавност на те одредбе.

У члану 1. Анекса 1 А Дејтонског споразума фино стоји да се снаге за спровођење Дејтонског споразума могу састојати од земаља НАТО-а, али и од земаља ван НАТО-а. Наведени анекс Дејтонског споразума није исцрпио своје временско важење, већ је он и даље међународноправни основ за размјештај свих иностраних војних снага у БиХ. Дакле, по основу ове одредбе и Русија увијек може, само ако хоће (јер је и она један од гараната Дејтонског споразума), да размјести своје снаге у Републици Српској, како би и она тим снагама учествовала у спровођењу мира. На тај начин, кад би то учинила у скорије вријеме (а не да нијемо посматра како Велика Британија недавно шаље овдје своје додатне војнике), Русија би пресудно доприносила у спречавању евентуалних немира, побуна и свих могућих сценарија усмјерених на рушење Републике Српске.

Нажалост, Русија то до сада није чинила, мада има упориште у међународном праву и све зависи само од њене воље и одлуке. Умјесто свега тога Русија је у новембру прошле године дала свој глас за Резолуцију Савјета безбједности, број 2384 од 7.11.2017. године, којом је пристала да снаге ЕУФОР-а и НАТО-а и у наредних 12 мјесеци (до 7.11.2018. године) буду једине снаге за употребу силе овдје код нас. Но, ни та резолуција није сметња Русији да пошаље своје снаге у Српску, јер је Дејтонски споразум такође извор међународног права, а његов Анекс 1 А даје право Русији да увијек, што значи и прије 7.11.2018. године, пошаље код нас своје снаге ради спровођења и одржавања Дејтонског споразума, при чему одржавање Републике Српске такође представља вид одржавања Дејтонског споразума. Другим ријечима, Русија се у свако доба може с правом позивати на Дејтонски споразум за размјештање и држање својих снага у Републици Српској. То је, по мом мишљењу, суштина проблема, али и излаз из њега и начин како да се сачува Српска, уз једну напомену коју сам с разлогом оставио за крај. Наиме, кад посматрамо простор бивше СФРЈ треба рећи да од Дејтонског споразума нема ниједног другог ваљанијег и важнијег правног основа који омогућује Русији да буде присутна овдје и да буде активна у заштити, не само српског народа и Републике Српске већ и својих легитимних интереса на овом простору.

Проф. др Милан Благојевић, професор уставног права из Бањалуке

Колумне Коментар дана