КОЛУМНА: Европа у кинеском пројекту будућности

КОЛУМНА: Европа у кинеском пројекту будућности
Ана Тришић Бабић
20.03.2018 11:47

Каријера кинеског министра иностраних послова еквивалентна је успону неког вашингтонског дипломате који је годинама напредовао у служби, стицао везе и ауторитет у круговима власти и на крају постао неко у политичком естаблишменту.

Ванг Ји није у владу Ли Кећијанга дошао партијско-бирократским кадрирањем, него устрајним усавршавањем и напредовањем у хијерархији, што је кинески конфучијански идеал. Међутим, оно најважније је, његова биографија која је подударна с успоном нове Кине. Ји је ишао у  пекингшку гимназију и чим је матурирао, са осталом градском омладином, послан је на село гдје је осам година радио као физички радник, војна инжињерија у Манџурији. Годину након Маове смрти и пропасти Културне  револуције, враћа се у главни град и започиње студирати међународне односа те учи јапански језик. Шаљу га у амбасаду у Токио, а затим на постдипломски у Вашингтон, у Фоги Ботомс, на Џорџтаун универзитет гдје се школује кадар америчке администрације.

Кад је почетком 2000. Ванг постао замјеник министра иностраних послова са 48 година био је изузетно млад кадар на тако високом положају. Затим је постао амбасадор у Јапану, па директор (министар) за тајванска питања. Изабран је у Централни комитет (2007-2017) и онда постао шеф дипломатије кинеске велесиле. Бавио се иранским нуклеарним програмом и израелско-палестинским сукобом. Али, како се види из његових изјава на Свекинеском народном конгресу (кровна друштвена организација попут некадашњег југославенског Социјалистичког савеза), сад се сконцентрисао на пуно важније подручје - Европу и њену стабилност и односе с Кином.

Како Ванг Ји види будућност тих односа? "Глобално управљање је изњедрило нову димензију сарадње Кине и ЕУ које морају подијелити одговорност како би се очувао глобални систем слободне трговине."

И заиста, Америка се затвара, експериментише са протекционистичким мјерама у трговини челиком и алуминијем, а цијена тих сировина улази у цијену свих других индустријских производа, што значи да ће, неминовно, они амерички поскупјети па ће их требати штити новим протекционизмом. Ако се Европа и Кина споје у систем слободне трговине, највећи свјетски произвођач стабилизоваће извоз на највеће свјетско тржишту.

- Кина жели бити партнер с Европом, како би креирали стабилнији свијет - каже Ванг, а то логично  подразумијева и европско јединство, које САД и Русија покушавају разбити, не само зато што се Москва и Вашингтон упуштају у политичке егзибиције, него зато што им тај евроазијски блок не одговара. А како на то гледају у Европи?

"Global Public Policy Institute" и "Mercator Institute for China Studies", два европска тхинк-танка, издали су у фебруару 2018. заједничку студију под насловом "Ауторитарни напад - Одговор на раст кинеског политичког утицаја у Европи". Аутори сматрају да је раст кинеског утицаја у Европи, повезан с промоцијом ауторитарних идеала, "значајан изазов либералној демократији, европским вриједностима и интересима". Уосталом, јако је тешко успоређивати кинеску и европску културу.

Ванг је попустљив па каже: "Упркос неким неслагањима, обје стране су схватиле потребу да се ставе у позицију другога, да буду отворенији, толерантнији и имају више разумијевања…"

Кинези су толерантни али, пишу аутори елабората, у Европи граде механизам дубинског утицаја међу политичким и дипломатским елитама, у медијима и јавности, у цивилном друштву и на академији. А с друге стране нису тако отворени за реципрочни страни утицај.

Кина и не може дјеловати никако друкчије него трајно, масивно, плански и усредоточено. Таква је то цивилизација. Изумили су барут и свилу, те успоставили мандаринску меритократску бирократију. Дјелују суштински, а једини им је свјетски узор Америка, која ослобађа још већу енергију и остварује глобални утицај с којим се Кина и сад, без обзира на све системско планско дјеловање, или можда управо због њега, још не може мјерити…

Али,  Европа је друга ствар. Европа је за Кину најпоузданији партнер на глобалној љествици, а у наступу према ЕУ Кина се усмјерава према јасним циљевима. Ствара коридор жељезничких, путних и морских путева без премца у историји, који ће се протезати од Пекинга до Лондона, те укључити централну Азију, Сибир и Индију. Посебну пажњу поклањају контактном подручју Источне Европе (подручје асоцијације створене на Конференцији 16+1) гдје настоје што више инвестирати, јер у тим релативно заосталим економијама њихов новац може произвести највећи ефекат, а све што произведу у тим земљама, већ је извезено у ЕУ.

Што се тиче политичког утицаја он јесте стабилизацијски, а што се тиче либералног капитализма, у Европи је слободно тржишно предузетништво ионако у регресији - ту држава има превелику улогу. Европа није Калифорнија. Зато лакше комуницира с Кином. С друге стране, ЕУ и европске корпорације превише полажу само на економске односе - нису свјесне до које је мјере важна културна и цивилизацијска иницијатива. Али, Европа има проблема с пројекцијом своје снаге на даљину - у војном и политичком погледу игра другоразредну улогу у Африци, на Блиском истоку и у Азији. Кина жели ову, постколонијалну, интровертну и расцјепкану Европу оснажити и ујединити. То нису празне ријечи - Кина стално купује европске обвезнице.

У години два кинеска конгреса - партијског и свенародног, кад се бирају нова руководства, доносе глобални планови, па чак мијења и "филозофија будућности", односно национални приоритети, Кина је сводила рачуне и зацртавала план за два важна стогодишња јубилеја. За само три године обиљежаваће сто година оснивања Комунистичке партије Кине. Шта ће до тада Кина остварити? Намјера  је да се достигне ниво  "умјерено просперитетног друштва" и тиме реализује "кинески сан", џиаоканг, како је то дефинисао предсједник Си.

То омогућују реформе започете 1978. кад се и министар Ванг вратио са села у град и кад је започела бескомпромисна модернизација, а просјечни годишњи раст од 7,1 посто БДП-а донио је овогодишњи национални доходак од 10.000 милијарди евра. Највећа побједа је постигнута у рату против биједе, која је била кинеска хронична болест. У сиромаштву живи још само 3,1 посто људи, јер је у задњих пет година из те категорије изашло 69 милиона становника. Запослено је 1,3 милијарде људи. Сваког дана региструје се 16.600 предузећа, а интернетска продаја расте по годишњој стопи од 28 посто. До јубилеја сиромаштво мора бити статистички искоријењено.

Тридесет година  послије првог јубилеја, долази 2049. и други јубилеј - стогодишњица оснивања  Народне Републике Кине. Све што се планира у другим земљама на толики рок, бесмислено је или апсурдно, а у Кини баш и није - до тада би земља требала постати "снажна, демократска, хармонична и модерна цивилизована држава". Демократија је ту страшно тежак задатак, а што се тиче хармонизације а и цивилизације ту су Кинези свјетски шампиони, а већ су јаки и апсолутно модерни.

Кад се то све сагледа из европског или чак из балканског угла, јасно је како се може радити с Кином - мораш бити заиста паклено амбициозан. Оно што никоме не пада на памет, а требало би, јест да је најбоље контактно подручје - у самој Кини. Сви би требали учити од Иве Босцарола, словенског предузетника из мјесташца Ајдовшчина - он у Нањингу, старој пријестоници Кине, гради двије фабрике авиона, од тога једну електричних, затим авио факултет и нови аеродром, који ће искључиво услуживати ту кључну кинеску туристичку дестинацију. Употребио је кинески новац, дао свој кноњ-хоњ и задржао 51 посто власништва. Његове идеје, њихова струја. Како то да нико није покушао нешто слично на примјер  са фудбалом, тенисом? Или са музиком? Балканци су способни за свакакве подухвате, али вијуге им прораде тек кад се макну са свог огњишта…

Колумне Коментар дана