Фарис(ејство) против Републике Српске

Фарис(ејство) против Републике Српске
Милан Благојевић
07.02.2019 14:03

Читам “Глас Српске” од 5. фебруара 2019. године и у њему запажам чланак под насловом “Изетбеговић се 'повлачи', промјену имена тражиће грађани”. У чланку се наводи да је припремљен план за оспоравање имена Републике Српске, према којем ће СДА одустати од најављеног покретања поступка у наведеном правцу пред Уставним судом БиХ, али ће умјесто тога Бошњаци из Српске масовно почети да подносе тужбе пред судовима у Републици Српској и ФБиХ, у којима ће наводити да се осјећају дискриминисаним због имена Републике Српске.

Како се то ради? Казано једноставним, свима разумљивим језиком, то ће изгледати овако. У наоко бенигној парници, рецимо за плаћање дуга који Република Српска има према неком лицу, то лице ће, незадовољно пресудом првостепеног суда у Српској, изјавити жалбу неком од виших судова у Српској, па ће у тој жалби оспоравати првостепену пресуду не само због евентуалних неправилности у њој, већ и зато што у заглављу пресуде стоји, као што и треба да стоји, име Републике Српске. Е у вези с тим, жалбом ће, према унапријед припремљеним и датим инструкцијама из одговарајућег центра моћи (креатора ове нељудске работе), бити наведено да је пресуда наводно неправилна јер је у њој наведено име Српске, због чега се жалилац наводно осјећа дискриминисаним. Зна жалилац, а и они који су му то све припремили, да такав жалбени навод није правно основан, али он(и) и хоће управо такву пресуду да би ишли апелацијом пред Уставни суд БиХ. Ако не успију ни на том суду, што се као могућност никако не смије искључити (имајући у виду досадашњу наопаку праксу тог суда према којој је двоје судија Бошњака и троје иностраних судија у питањима сличним овом прегласавало остале судије тог суда), онда ће жалилац удружен са својим “менторима” да поднесе жалбу Европском суду за људска права, тражећи да тај суд каже да Република Српска више не смије тако да се зове.

Удружени подухват

То је, дакле, суштина овог удруженог подухвата, с тим што његови чланови рачунају да ће у Европском суду за људска права наићи на подршку. Таква очекивања нису без основа, као ни у случају Уставног суда БиХ, али с једном, нимало безначајном разликом, на коју овдје желим да укажем. Да би се то разумјело, морам се вратити на чланак “Гласа Српске” с почетка овог текста. У њему је поменуто име Фариса Вехабовића, садашњег судије Европског суда за људска права, које је веома важно у цијелој овој причи. Наиме, за Фариса је проф. др Витомир Поповић у наведеном чланку рекао да је “током рата био припадник муслиманске обавјештајне службе АИД”. Једнако важан податак везан за исту особу је нешто што се мало зна код нас, а то је начин на који је Вехабовић постао судија Европског суда за људска права. Писао сам већ о томе, али није згорег поновити да је Фарис био регистрар (једноставније и истинитије казано секретар) Уставног суда БиХ, у ком својству је учествовао далеке 2001. године на једном семинару на Илиџи на којем сам и ја учествовао. Сјећам се као сад, Вехабовић је том приликом био у пратњи др Касима Бегића, који је, што треба рећи, био један од главних креатора противуставне одлуке Уставног суда БиХ о тзв. конститутивности народа. Фарис је, након секретаровања у Уставном суду БиХ, унапријеђен ни мање ни више до за судију Уставног суда ФБиХ, а недуго затим је именован и за судију Европског суда за људска права. Дакле, без релевантног судијског искуства Фарис је попут фарисеја, то јест одвојеног, издвојеног лика, јер термин фарисејство значи и то, унапријеђен на највишу могућу судијску функцију, што више него довољно говори и о томе какав је тај Европски суд за људска права кад се у њега може доћи као судија и на овакав начин.

И тако, Фарис је с позиције судије тог суда недавно (“Независне новине” од 24. јануара 2019. године) “подсјетио да сваки грађанин БиХ има право да покрене процедуру пред Европским судом за људска права уколико сматра да му је ускраћено неко право, па и онда када је у питању назив ентитета”. Фарисе, Фарисе, аферим Вам на овој неистини, која ме од Вас нимало не чуди, ако само узмемо у обзир начин на који сте узлетјели до Стразбура. Али, осим што сте изрекли једну (пре)озбиљну неистину, Ви сте се, Фарисе, недопустиво упустили (учланили) у наведени подухват, на који овдје указујем јер сте са позиције судије Европског суда за људска права странкама дали правни савјет како да напишу апелацију том суду, па да онда Ви о њој одлучујете као судија тог суда. То нимало не служи на част судијској функцији јер сте на наведени начин, већ прејудицирали одлуку Европског суда за људска права у овој ујдурми.

Конструкције

Фарисе, јавности ради треба рећи да су Ваше тврдње (пре)озбиљно неистините и правно неутемељене због разлога одавно познатих у правној науци (а свака наука је истина), за коју су стога неприхватљиве флоскуле и конструкције какве се протурају у противуставној пракси Уставног суда БиХ и Европског суда за људска права. Кажем то зато што је овај потоњи суд, са Вама, толико произвољан у својим конструкцијама да каже (у одлуци у предмету Пилав против БиХ из 2016. године) да је овдје наводно “...до­шло вријеме за политички систем... без давања посебних права конститутивним народима...”. Фарисе, за ову одлуку сте и Ви гласали као судија Европског суда за људска права, па сте тако, уз онај Ваш правни савјет, поставили темеље да и у подухвату на који се спрема(ју), кад све то формално стигне тамо у Стразбур, кажете да је наводно дошло вријеме и да се Република Српска више не смије тако звати.

Све то је толико изопачено и нељудски, што потврђује и кратка аргументација коју сам оставио за крај. Не због Вас, Фарисе, већ због наше јавности. Дакле, поштовани грађани Републике Српске, име Српске је правно признати појам не само у унутрашњем праву, већ и у међународном праву, јер је Република Српска под тим именом призната у свих 11 анекса Дејтонског мировног споразума као извора међународног права. Због тога ниједан суд на нашој планети, дакле ни Међународни суд правде, а још мање Европски суд за људска права, нема право да Српској забрани њено име кад је оно тако чврсто признато међународним правом.

На том међународноправном легалитету и легитимитету имена Републике Српске изграђен је и уставноправни легитимитет тог имена. Стога не чуди, с обзиром на његово међународноправно утемељење, да је назив Републике Српске признат и у Уставу БиХ. У преамбули тог устава позива се на Опште принципе усвојене у Женеви 8.9.1995. године, који су такође међународноправни акт којим је одређено да Република Српска наставља своје постојање у складу са својим Уставом. Због тога онда и јесте у члану 1. став 3. Устава БиХ најприје прописано да је БиХ састављена од Републике Српске и Федерације БиХ, након чега је име Републике Српске, не само форме ради, већ изнад свега у есенцијалном погледу, признато у Уставу БиХ и у његовим члановима 4, 5, 7. и 8.

То су, дакле, разлози због којих најприје Уставни суд БиХ нема ниједан ваљан основ да на било који начин доведе у питање име Српске јер би тиме прекршио Устав БиХ. Али, једнако тако, такво право нема ни било који други суд на свијету. Прије свега, то право нема ни Међународни суд правде као највиша судска инстанца Организације Уједињених нација јер и тај суд мора да тумачи и примјењује све међународне уговоре онако како гласе, а не да их на било који начин ревидира, па ни тиме што би рекао да се име Републике Српске брише из Дејтонског споразума као међународног уговора (судије тог суда такву глупост себи никако не би дозволиле). Па кад све наведено важи за свјетски највишу судску инстанцу, то онда још више мора да важи и за Европу и Европски суд за људска права, као неодвојиви дио организације Уједињених нација.

проф. др Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

Колумне Коментар дана