Молитва у тишини херцеговачке духовности

Када ујутро одјекне звоно које манастиру давно дароваше руска царска породица Романових, његов звук чује се и до Требиња, а и широм српских земаља, позивајући на саборност, духовност, светосавље и православље.

Иако не спада у старије манастире Епархије захумско-херцеговачке и приморске, овај манастир је оставио дубок траг у историји, укоријенио се и постао мјесто дубоке духовности и тишине која има обиљежја нестварног.

- Ово је свето мјесто зато што је ова земља вијековима натопљена крвавим знојем, молитвеним сузама, мученичком крвљу руских монаха страдалих у Другом свјетском рату и свих страдалих, Бога ради, за овај манастир. То је оно што даје благодатни мир овом манастиру. Пут до манастира је лош и то је једина жртва коју можемо приложити - каже нам вјероучитељица Неда Гудељ коју затекосмо у овом манастиру док је бојила јаја за Васкрс.

Историја пише да је по разарању Тврдоша 1694. заједно са једним бројем калуђера, Митрополит Саватије Љубибратић отишао у манастир Савина код Херцег Новог, а његов насљедник митрополит Нектарије Зотовић, прелази са калуђерима у манастир Дужи и ту ће остати Митрополитско сједиште све до 1776. године.

- Прва два херцеговачка митрополита, Леонтије Радуловић и Серафим Перовић, затим Герасим Јовановић, били су пострижници манастира Дужи. Јеромонаси манастира Дужи вршили су често дужности пароха у Дубровнику, Мостару, Сарајеву и Трсту - наводе историјски извори.

У манастиру нам бесједе да у овој светињи није био концентрисан искључиво духовни, већ национално-ослободилачки и просветни епицентар српске Херцеговине. У зиму уочи Светог Николе 1857. године у манастиру Дужи започео је устанак Срба под вођством Луке, док су 1858.  Турци су заузели и опљачкали манастир, а калуђери су се склонили у Дубровник. По окончању устанка руски конзул у Дубровнику и велики пријатељ српског народа  Ал Гиљфердинг успио је да издејствује новчану помоћ од руске царице за обнову манастира.

Године 1861. у Херцеговини је поново избио устанак под вођством архимандрита Нићифора Дучића. Душки калуђери су се прикључили устаницима и то је био разлог да манастир поново падне у турске руке.

Између два рата братство манастира чине руски монаси-емигранти из царске Русије. Они су осликали зидове цркве новијим руским стилом, и измијенили изглед врата и прозора учинивши их већим. Тројица руских монаха Евгеније, Михајло и Петар убијени су, уз васкршњи пост, 1942. године од стране комуниста-партизана.

Послије другог свјетског рата у манастиру је све запустјело. У времену од 1954. до 1958 године у њему борави војска ЈНА. Маја 1959. године на службу у манастир долази тада искушеница, а послије и игуманија мати Теодора.

- Мати Теодора, истинска молитељка пред Богом и за све нас узор у вјери и духовности причала је да је заједно са још једном искушеницом дошла у манастир гдје ничега није било. Па чак ни ексера. Све је било однесено, али уз Божију помоћ и велики напор наше игуманије и њеног сестринства, манастир је обновљен. Сјећам се да је причала, када је продала прве трешње које је затекла на стаблу кад је дошла, купила је држало за сјекиру. И тада је све кренуло - бесједи нам Неда.

Када смо, прелијепог априлског јутра дошли у манастирску цркву, ту бијаху посјетиоци из Београда. Ни једним помаком, ријечју или гестом не нарушише божанствену тишину светиње. Помолише се Богу пред иконом Христа распетога која је једина преостала од руских монаха. Па и та икона бијаше распорена па опет зашивена. Она распета, као и распети Христ и Херцеговина и манастир Дужи, а увијек и изнова из пепела обнављани свједоче ону стару херцеговачку мисао да оно што из пепела никне, бива кидано и уништавано, много јаче и сјајније сија него оно што се никада мијењало није.

Дарови манастиру

Страдања манастира током 19. вијека учинили су да су многе вриједне ствари и из ранијих времена уништене или разнијете без трага. Али, како вријеме односи, тако и доноси јер је много тога манастир добио од својих приложника. Тако је гроф Сава Владисављевић 1737. приложио неколико књига. Даље се помињу Мојсије Лукић, прота Вуковарски, јероманах хаџи Василије, Димитрије Рајовић, Станко Мијановић, Симеон Куртовић, јеромонах манастирски, био је брат чувеног трговца Куртовића из Трста. Од њега је добијао новчану помоћ за манастир, засадио је виноград и начинио млин на Требишњици код села Биоча. Његов дар су и свијећњаци, израђени у Венецији, који и данас стоје у манастирској цркви, као и двије чатрње, једне од најстаријих у Херцеговини, које се налазе иза олтара.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.