Млади брачни пар из требињског села брине о дивљим коњима

“Видуша, у ствари, има неколико крда. У једном, најбројнијем, с тридесетак коња, мојих је седам, јер сам најприје имао кобилу која је некада била с овим коњима, а некада смо је доводили кући, тако да се она парила с коњима у планини и сада имамо њених потомака који су остали у крду. Њих чак понекад користимо за рад на њиви”, каже Предраг за “Независне”.

Осим овога, Видушом крстаре још два до три мања крда. Сви ови коњи су некада имали власнике или су још у нечијем власништву, па их они узимају за рад када су им потребни и повремено их обилазе, док Предраг и Александра то раде редовно.

“Ми не можемо однети у планину хране колико им је потребно, али их редовно, једном до два пута месечно, обилазимо. Понесемо соли, шећера или жита, а што им је највише потребно, појимо их у летњим месецима”, каже Пеђина супруга Александра, која је прије годину дана напустила посао у Војсци Србије, у Београду, гдје је и одрасла, да би се удала у херцеговачко село.

Каже да јој није нимало необично у Подворима, гдје се, за разлику од велеградских послова и занимања, живи искључиво од пољопривреде и сточарства.

Иако живи у бројној породичној заједници, са супургом, свекром, свекрвом, мужевом бабом и дјевером, који је на студијама, Александра се брзо прилагодила оваквом начину живота и завољела домаће животиње, нарочито коње.

“Научила сам јахати коње и како им се прилази, тако да се сада, чини ми се, највише воле мазити са мном па сваки пут када Пеђа оде у планину - идем и ја с њим, што ми представља велики ужитак”, говори Александра за “Независне”.

Иако су се на Видуши, планини која се протеже на три општине, Требиње, Љубиње и Билећу, некада напасале хиљаде крава и десетине хиљада оваца, овај простор био је безводан, па су на различитим локалитетима планине грађене чатрње за воду с појилима, што данас Пеђа и Александра користе за појење коња.

“Највећа брига која се може пружити овим коњима је појење у вријеме љетних мјесеци. Тада одлазим на Видушу и сваке седмице, јер знам да су коњи жедни, а вода им се може дати само извлачењем у кантама из чатрња”, прича даље Пеђа, присјетивши се једног љетног догађаја, када је пола дана појио једно крдо које је тамо затекао.

Током љета се због жеђи не крећу и углавном мирују у удолинама или око чатрња.

“Када сам тога врелог љетног дана стигао на једну чатрњу, затекао сам ошамућене коње. Одмах сам почео захватати воду кантом, јер свака чатрња има канту. Воду сам сипао у појила, вјеровали или не, пола дана, односно пуних шест сати. Све то вријеме сам само захвато воду и сипао у појило, а они би је одмах попили. Тада сам био испуњен поносом на самога себе”, прича Пеђа.

Овај млади брачни пар иначе не престаје позитивно изненађивати своје суграђане, јер се за Пеђу, коме је тек 25 година, најприје чуло као за јединог херцеговачког епског пјесника коме је признање одао и Божо Ђурановић, аутор чувеног спјева “Смрт попа Мила Јововића”.

Својим талентом и добротом освојио је и супругу Александру, којој је тек 21 година.

Она каже да, поред кућних послова, највише воли одлазак у планину, гдје сакупи и нешто шумских плодова и љековитог биља, помази коње, подијели им шећера и соли, надише се планинског ваздуха и напије видушке воде, што је чини срећном.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.