Ljubav iz dje­tinjstva Mi­le i Bo­ro Šu­ba­ra iz Ro­ga­ti­ce tra­je ci­je­li ži­vot

Po­vo­dom ve­li­kog ju­bi­le­ja i njiho­vih ro­đen­da­na u ku­ći u Ro­ga­ti­ci, gdje ži­ve po­sli­je egzo­du­sa iz Go­ra­žda, upri­li­če­no je po­ro­di­čno slavlje.

Iako svi naj­bli­ži i naj­dra­ži gos­ti, ra­su­ti od Crne Go­re do Ka­na­de, ni­su mo­gli do­ći, čes­tit­ke od njih su pris­ti­gle, a slavljeni­ci su ih pro­či­ta­li sa blis­kim sro­dni­ci­ma i ko­mši­ja­ma. Pri­premljen je sve­ča­ni ru­čak i tor­ta, a skro­mno slavlje pro­te­klo je uz poljup­ce, ča­šu vi­na i želje da slavljeni­ci do­ži­ve i di­ja­man­tski ju­bi­lej.

- Sve je po­če­lo spon­ta­no - pri­ča Mi­la. Bo­ro je izras­tao u kršnog mom­ka, buj­ne ko­se i po­gle­da ko­ji je "s no­gu oba­rao" žen­ski svi­jet, a po mla­da­la­čkoj ljepo­ti ni ona ni­je za­os­ta­ja­la.

 - Iako sam bi­la skro­mni­jeg ras­ta i iz si­ro­ma­šni­je po­ro­di­ce, mno­gi mom­ci iz se­la i oko­li­ne su se za mnom okre­ta­li. To okre­tanje, po sve­mu su­de­ći, bi­lo je ra­zlog da je Bo­ro u du­ši no­sio do­zu ljubo­mo­re i vrlo ra­no po­nu­dio mi je brak da bi me "sklo­nio" od po­gle­da dru­gih mo­ma­ka i sa­ču­vao za se­be - ka­že slavljeni­ca uz smi­jeh.

Ka­ko je Bo­ro oče­ki­vao po­ziv za odla­zak u JNA i po­red obe­ćanja da se ne­će uda­ti dok se on ne vra­ti, Mi­la pri­ča da joj ni­je po­vje­ro­vao i u do­go­vo­ru sa svo­jim uku­ća­ni­ma i uz njen pris­ta­nak ubrzao je že­ni­dbu.

- Bez znanja mo­je maj­ke, bra­će i ses­ta­ra, Bo­ro i njego­vi "ukra­li" su me na Dje­tinjce pred Bo­žić 1958. go­di­ne. Bo­ro je ta­da imao 20, a ja tek za­ko­ra­či­la u 18. go­di­nu i zbog mo­je ma­lo­do­bnos­ti, ni­smo se mo­gli odmah  vjen­ča­ti - pri­ča Mi­la.

Mla­da i ne­is­ku­sna, do­šla je u ku­ću u ko­joj je već bi­lo 12 čeljadi. Uz to Bo­ro je us­ko­ro oti­šao u voj­sku, a na od­sus­tvo je do­šao tek po­sli­je go­di­nu i po.

Po do­las­ku iz voj­ske, nas­ta­vio je pri­ču Bo­ro, za­po­slio se u Sa­ra­je­vu u želje­zni­ci. Ubrzo je pre­šao u go­ra­ždan­sku azo­ta­ru, a i po­ro­di­ca se pro­ši­ri­la. De­set go­di­na su sta­no­va­li pri­va­tno, da bi 1969. go­di­ne iz­gra­di­li ku­ću u Go­ra­ždu i tu svi­li svo­je po­ro­di­čno gni­jez­do. Sve je fun­kci­oni­sa­lo ka­ko tre­ba, pri­ča Bo­ro, sve dok ih ne­sre­tni rat, 1992. go­di­ne, ni­je pri­mo­rao da na­pus­te svoj dom.

- Čo­vjek sve pre­ži­vi, i li­je­pe i ru­žne stva­ri. Li­je­pe stva­ri uvi­jek pam­ti­mo, a skla­dan brak ko­ji pra­ti ljubav i obos­tra­no ra­zu­mi­je­vanje, po­ma­že da sve te­ške mo­men­te za­bo­ravljamo i pre­va­zi­la­zi­mo - ka­že Bo­ro.

Bo­ro i Mi­la, na svi­jet su do­ni­je­li  i  na put izve­li tro­je dje­ce, si­no­ve Vo­ju i Mo­mči­la i kćer­ku Ja­dran­ku. Oni su slavljeni­ci­ma po­klo­ni­li šes­to­ro unu­ča­di i dva pra­unu­ka.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.