Драгослав Дивчић из Рогатице проживио тешку животну причу, али не губи наду: Пријатељи лијече ране на срцу

Сретен Митровић 05.02.2019 12:57

Рогатица - Иако сам преживио много ружних ствари у животу, од рата, губитка најмилијих, остао без посла и професионално понижен, нисам дозволио да изгубим наду у боље сутра, а у томе су ми највише помогли пријатељи, који су показали да се леђа не окрећу онда када је најтеже.

Овако је своју тужну животну причу започео Рогатичанин Драгослав Дивчић, Сарајлија по рођењу, којег као љекара у романијском крају знају и млади и стари. Можда му неки не знају име, јер га сви зову доктор, по знању и звању, које му и припада као љекару медицине.

Основну школу и Гимназију завршио је у Сарајеву са одличним успјехом, што му је отворило врата Медицинског факултета и да не би био само “потенцијални кандидат” за будућег доктора прво је спремао анатомију. Јер, ко је положио тај предмет тај је и постао доктор и професори су га звали колега.

- До тада си само - прича Дивчић - био број у покушају да се домогнеш наредних семестара.

- Да не бих случајно пао на испиту или добио ниску оцјену, анатомију сам спремао пуних осам мјесеци, учећи 14 сати дневно. Успјешно сам је положио, добио високу оцјену, одслужио војни рок у бившој ЈНА и онда наставио студирање - присјетио се Дивчић, како каже, лијепе стране свог живота. Свјестан је, каже, да живот увијек не носи само лијепе ствари, па му је тако донио и бројне недаће. Као младог љекара рат га је затекао у Хитној служби у сарајевском насељу Пофалићи.

- Одатле сам са старијим колегом, доктором Миладином Ћуковићем некако успио да се домогнемо слободне српске територије и да наставимо рад у Институту за васкуларну хирургију “Др Ернест Грин”, кога су већ били напустили доктори муслимани. Нажалост, ту ми је погинуо колега Ћуковић, а ја сам ускоро прешао у болницу Касиндо и ту остао до краја рата - каже Дивчић. У љекарском позиву свашта је видио, али доживио и породичну трагедију, јер му је погинуо отац као војник Војске РС. Са егзодусом Срба из Сарајева 1996. и Дивчић је напустио родни град.

- У Рогатицу сам се упутио из два разлога. Ту је живјела моја тетка и два пријатеља из студентских дана, доктори Зоран Митровића и Јован Ђерић. У Сарајеву је остала моја велика љубав из студентских дана, прелијепа Неџла. Раздвојио нас је рат, а донекле породице и умјесто да се вјенчамо 1992. разиђосмо се, иако смо били најзаљубљенији и најљепши пар на факултету. Не знам за њену судбину, а ја се нисам ни до данас оженио, иако ћу ускоро закорачити у 60. годину - испричао је Дивчић тужним гласом. У Рогатици је изгубио и пријатеља Зорана Митровића.

- У свему томе и ја сам зарадио биополарни поремећај, односно маничну депресивну психозу од које болују само високоинтелигентне особе какав је, примјера ради, био и велики Ернест Хемингвеј. Љекарску лиценцу одузели су ми 2013. и послат сам у пензију, иако је познато да људи са мојом дијагнозом остају на послу уз коришћење одговарајуће терапије. Овако сам ни на земљи ни на небу са пензијом од 375 марака и да ми не помаже сестра из Аустралије, умро бих од глади - рекао је Дивчић.

Иако му је умрла и мајка, није остао сам. Са њим су бројни пријатељи из Дома здравља “Др Зоран Митровић”, са улице, из кафане… Са њим је и рогатички пјесник Милун-Мишо Лубарда, који је написао пјесму у збирци “Очи боје неба” са насловом “Неџла” и посветио је Дивчићу, у знак сјећања на велику љубав из студентских дана, која и данас живи у његовом срцу.

Самоћу дијели и са пријатељицом Данијелом Новаковић, академском сликарком из Рогатице, која је урадила више његових портрета, али и уље на платну са мислима на Дивчићеву Јулију, Неџлу.

И поред свега што му се десило доктор Дивчић каже да се осјећа срећним. Воле га и цијене, посебно жене и живи са вјером у бољи живот. Нада се скором враћању љекарске лиценце са којом би наставио љекарски посао, али у далеком Дубаију са пријатељима који га, знајући његове људске и стручне квалитете, нису заборавили ни оставили.