Ђаци као дио породице учитељице Ана Суботић из прњаворског села Просјек

Ђаци као дио породице учитељице Ана Суботић из прњаворског села Просјек 10.10.2018 14:04 | Бране Радуловић

Прњавор - Још као дјевојчица, док је маштала о будућој професији, Ана Суботић жељела је да постане учитељица, а управо тако је и провела свој радни вијек, изводећи генерације дјеце на прави пут.

Након завршене основне школе у Трну код Бањалуке, гдје је и рођена, отишла је на даље усавршавање и завршила учитељски факултет. Када је остварила свој сан, сву енергију усмјерила је на дјецу и љубав према послу, а труд и упорност били су њена водиља свих ових деценија. Почела је да ради са 20 година у школи у прњаворском селу Просјек.

Пут до школе често је био непроходан и тежак, преко дотрајалог дрвеног моста који је стварао проблеме са првим јесењим кишовитим данима. Иако млада и неискусна, врло брзо се уклопила у сеоски живот у Просјеку. Недуго потом, свог животног сапутника пронашла је баш ту, у Просјеку, гдје се удала и наставила и остала да ради као учитељица. 

Једина је особа коју је ово село тако дуго задржало, па и не чуди што је један бивши ученик рекао да је “учитељица Ана нешто најбоље што је Просјек икад имао”.

- Први пут сам дошла у Просјек 1971. године и остала овдје пуних 40 година радећи у школи - започела је Суботићева своју причу. У то вријеме у школи су била 82 ученика, а памти да је било периода када је у учионици сједило пет ђака у три разреда.

- Сјећам се добро тог периода, један ученик у првом, троје у другом и један ученик у трећем разреду - каже учитељица.

Рад са дјецом најљепше је занимање, а љубав и поштовање које је учитељица Ана добијала током четири деценије највреднија су успомена коју је понијела из учионица у Просјеку. Сваког септембра, када звоно огласи почетак нове школске године, љубав према овом послу изнова се роди.

- Недостаје ми школа, него шта. Недостаје ми и оно пјешачење од куће до посла. И сада понекад сањам да радим у дотрајалој учионици - каже Суботићева. Деценије рада које красе њен животни позив само су дио онога на шта је највише поносна, а њени ученици данас су успјешни људи.

- Јављају ми се, с осмијехом прилазе, поздрављају, а то је за мене највећи успјех који сам постигла у животу - прича учитељица. Она каже да су дјеца била марљива и да никада није вољела примјењивати казне јер сматра да се квалитетним разговором може укротити понашање и најнесташнијих ђака.

Из сваке генерације има понешто да се памти, бар један ученик који је остао у посебном сјећању.

- Све моје комшије углавном су били моји ученици. Много их је отишло трбухом за крухом, углавном у Словенију. Учила сам тадашње своје ученике, касније њихову дјецу, па сам им говорила да сам њихова бака - са смијехом прича Ана. Истиче да учитељски посао није тежак, али да је потребна љубав и то је једина порука и савјет садашњим и будућим колегама.

- Неопходно је само да воле посао и дјецу јер, ако нема љубави, онда нема ни успјеха. Мора се човјек спустити на ниво дјетета и онда се може радити. Мора се прозријети шта дијете може, а шта не може - истиче учитељица Ана, која се сјећа и прве генерације коју је учила. Када се сретну, поздраве се и изљубе као да су род. Заслужила је то учитељица Ана.

Потомци

Учитељица Ана Суботић пензионерске дане углавном проводи с унучићима, ради у башти и узгаја цвијеће. Од сина има унуке Давида и Марију, а од кћерке унуку Ану, која је име добила по баки.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица