Челичном вољом Милан Врбљанца се дигао из коме
Мркоњић Град - Да је породица највећа подршка и да човјек уз челичну вољу може преживјети скоро баш сваку недаћу која га снађе, показује и примјер тридесетједногодишњег Милана Врбљанца из Мркоњић Града, којем су љекари давали мале шансе за преживљавање након тешке саобраћајке коју је доживио прије нешто више од двије године у Рекавицама, надомак Бањалуке, а који се сада креће уз помоћ једне штаке и гледа оптимистично у будућност.
“Прије двије године и неколико мјесеци имао сам стравичну саобраћајку, послије које су неурохирурзи који су ме лијечили прогнозирали да чак и ако се опоравим, готово ћу извјесно вегетирати. Од повреда сам имао два сломљена пршљена, контузију мозга, нагњечење плућа и четири сломљена ребра. Од тих пршљенова које сам ја сломио, тај други пршљен ломе људи код покушаја самоубиства, када одлуче да се објесе и успију у томе”, присјећа се у исповијести Врбљанац тешког животног тренутка.
С њим смо разговарали на мјесту гдје се десио удес, односно гдје је слетио аутом и преврнуо се.
Радници с комбијем који су наишли на саобраћајну незгоду, прича Врбљанац, испричали су да су видјели преврнут аутомобил и помислили су да је све завршено, да је увиђај одрађен јер није било никог око аута.
“Они су ипак одлучили да сиђу и да виде шта се дешава. Када су сишли, нашли су дјевојку како у стању шока хода лијево-десно по ливади. То је другарица која је била са мном у ауту. Мене су, како су испричали, нашли искренутог врата, свуда је било пуно крви и нисам давао знакове живота”, прича Врбљанац за “Независне”.
Како су ми испричали, наводи он, Хитна помоћ је поприлично брзо стигла, одрадили су реанимацију, вратили га у живот, а другарицу су исти дан пустили из болнице.
“Након што су ме примили у болницу, кренуо је излив крви у мозак, па је неурохирург чим ме је примио одрадио операцију мозга. Љекари су мислили да ћу тешко преживјети операцију јер је у том стању то готово немогуће”, истиче Врбљанац.
Након 15 дана је изашао из коме, али никог није препознавао, чак ни најближе чланове породице и тај губитак памћења трајао је три- четири мјесеца.
“Први пут, када сам био мало стабилнији, моја сестра Маја ми је донијела кафу и рекла: 'Ево, Мишо, ти си ово волио прије пити.' Прије саобраћајке ја сам сваки дан пио шест или седам кратких кафа. Од тада до данас попио сам свега три-четири кафе”, каже Врбљанац, те додаје да је та саобраћајка “избрисала све лоше из њега”.
Саобраћајка му се, каже, десила баш онда када је стао на ноге након што је преболио рак тестиса, с којим се успјешно изборио захваљујући позитивном духу.
“Прије саобраћајке ја сам био јако активна, друштвена и позитивна особа. Много сам излазио, дружио се, путовао, проводио се и то ми је било најважније. Након саобраћајке сам морао да учим све наново, чак сам морао да учим и како пертле да завежем”, истиче Врбљанац.
Сјећање му се, каже, враћало постепено, а његов опоравак је био рапидан, па га љекари третирају и као медицински феномен.
“Током мог опоравка након те саобраћајне незгоде породица ми је била најважнији стуб. Они су 24 сата дневно били уз мене, сви на смјену и пратили све параметре мог здравља, али они никад нису посустали нити одустали од мене, него су се све вријеме борили за мој опоравак. Сада се они диве мом напретку, поготово моја сестра Маја, и то ми је битно”, прича Врбљанац.
А да живот пише романе и драме, говори и чињеница да је само неколико мјесеци прије Миланове саобраћајне незгоде и Маја Врбљанац, његова сестра имала удес када је враћајући се са службеног пута, аутомобилом слетјела у Врбас, али се, само захваљујући властитој способности, неповријеђена извукла из набујале ријеке.
“Враћајући се са службеног пута у Бочцу сам на секунду заспала јер сам била преуморна и када сам отворила очи, видјела сам да идем према стијени. Знала сам да, ако ударим у стијену, бићу мртва и покушала сам волан исправити само да избјегнем стијену”, каже Маја.
Како наводи, када је успјела да избјегне стијену, докопала се проширења, али је, с обзиром на то да је цеста била клизава, преко заштитне ограде склизнула и почела да се преврће према Врбасу.
“У тренутку када сам видјела да ћу се преврнути према Врбасу, једном руком сам се чврсто ухватила за волан, ногама се одупрла о под, а другом руком сам очајнички покушавала да притишћем дугме и отворим прозор”, испирчала је она.
Сљедећег тренутка којег се сјећа, како каже, било је како јој је вода дошла до струка, свјетла аутомобила лагано почињу да тамне,а њу је ухватила паника.
“Блокирала сам сав страх, лактом сам провјерила и видјела да је прозор отворен, изашла кроз прозор, одгурнула се ногама о аутомобил и покушала да што даље скочим на главу јер сам видјела да ауто тоне, иако раније ни у контролисаним условима у базен нисам смјела да скочим на главу”, наводи Маја.
Након што је допливала до обале, када је успјела да се попне метар-два уз узбрдицу, видјела је петнаестак људи који свијетле батеријама и дозивају да виде има ли кога.
Како каже, возач камиона је, на срећу, видио када је она слетјела у Врбас, попријечио је камион на цести и зауставио људе, како би јој пружили помоћ.
“Онда су ме смјестили у аутомобил и дали ми суву одјећу јер сам већ почела да се тресем до хладноће јер се несрећа десила 26. јануара, било је јако хладно. Убрзо је стигла и полиција”, присјетила се Маја саобраћајне незгоде.
Брат и сестра, иако никад неће заборавити шта им се десило, ипак су остали пуни позитивног духа и вјерују да снагом и уз подршку могу све савладати.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
