Први Француз осуђен за џихад: Вјеровао сам да смо ишли у БиХ да убијамо Србе и погинемо

RFE
Први Француз осуђен за џихад: Вјеровао сам да смо ишли у БиХ да убијамо Србе и погинемо
Први Француз осуђен за џихад: Вјеровао сам да смо ишли у БиХ да убијамо Србе и погинемо

Давид Валат, Француз алжирског поријекла, рођен као католик, а као тинејџер прихватио ислам, један је од страних бораца који су током рата 1992-1995. били у Босни и Херцеговини.

Иначе, он је први Француз осуђен за џихад и везу с тероризмом, а како каже, данас покушава “својим примјером да помогне младима који су се срели с облицима радикалних идеологија”.

О рату у БиХ, обукама у Авганистану и Пакистану, вези с терористичком организацијом “Наоружана алжирска група” у Француској, селефизму и путу ка радикализму и екстремизму у разговору говорио је за “Радио Слободна Европа” (РСЕ). 

Валат каже да је 1993. године, крајем јануара, почетком фебруара дошао у БиХ.

“Чини ми се да је то било док су бошњачка и хрватска страна биле заједно против српских снага. Убрзо након што је Хрватска објавила рат Босни и Херцеговини. Ја сам преко контакта из Авганистана ушао у БиХ. Требао сам ићи у Мостар, али смо прво дошли близу Сарајева, у Пазарић. Онда ми је он казао како треба ићи у Мостар. Онда ме одвео у Зеницу, у један камп. Послије тога сам био у Томиславграду. Ту сам боравио неко вријеме, али су нам онда рекли како хрватска и бошњачка страна више нису заједно и како не можемо проћи јер је хрватска војска блокирала пролазе. Онда ме позвао контакт из Пазарића и рекао ми да ћу се морати вратити у Француску и да чекам док не нађу рјешење да ме интегришу у неку од јединица, кад се ситуација мало смири”, рекао је он.

Додаје да се веома плашио док је био у БиХ, јер су му рекли да се не може опет такав вратити, ако хоће да буде прави борац, мора да прође обуку у Авганистану.

“У Авганистану сам био десет мјесеци, тамо сам имао тренинге. Послије сам се вратио и тражио човјека из Пазарића, али нисам га нашао. Нестао је. Опет нисам успио да дођем на ратиште у Босни, а хтио сам то. Било је бораца из Саудијске Арабије, Катара, Кувајта, Алжира, Јемена и неких других земаља. Сви су причали како желе ићи да се боре, како једва чекају. Од њих сам добио неке књиге и рекли су ми да морам прихватити идеологију, иначе нећу моћи да ратујем. Рекли су ми да ако умрем на Алаховом путу, онда сам шехид и идем и рај. Заправо, ми као муслимани и не умиремо, чека нас други живот, ахирет, он је важнији, ово је дуњалук, пролазан. Тако је нестајао страх, јер кад прихватите то, кад у то вјерујете чврсто, није вас страх. Није вас брига хоћете ли умријети”, рекао је он.

Новинари “РСЕ” су га питали како је било видјети уживо призоре из БиХ.

“Видио сам страшне призоре иако нисам био у борбама на тај начин јер сам боравио кратко у БиХ. Једном смо се возили кроз неко село и видио сам спаљене куће и остатке живота, ципеле испред врата... Некако сам размишљао о томе како можда нису могли побјећи, зато ципеле ту стоје. Сјећам се и да сам био збуњен кад сам дошао у БиХ. Ја сам вјеровао да су сви Срби на српској страни и да ја долазим у џихад да их убијамо. Тек сам касније схватио да то није баш све било како се мени чинило. Још нешто је битно да знате, велика је разлика била код бораца муслимана из БиХ и страних бораца, нас који смо дошли. Домаћи борци су се борили да преживе рат, а ми... ми смо се борили да погинемо. Хтјели смо да умремо као шехиди”, испричао је он за “РСЕ”.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана