Сликар Милош Вујић за “Глас Српске”: Митови неисцрпни извори идеја и инспирације

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” бањалучки сликар Милош Вујић, који је недавно докторирао на Факултету савремених уметности у Београду.

ГЛАС: Шта нам можете рећи о идеји Ваше докторске дисертације “Умјетник као митолог”?

ВУЈИЋ: То је назив пројекта и циклуса од приближно шездесет слика урађених у техници уља на платну.  Умјетник - митолог из словенског паганског свијета, прикупља митове и њихова тумачења, рашчлањује их и поново дефинише у сликарском процесу. Коначан израз је ликовно дјело које нуди јединствен поглед на слику митолошког свијета. Прикупљени материјал, мит, традиција и потреба да спознам тај свијет  постаје мотив ликовног стваралаштва. Трансформација која прати мит је саставни дио развоја ликовног израза. Коначно ликовно дјело садржи и митолошки и савремени карактер.

ГЛАС: Које мотиве из словенске митологије посебно издвајате?

ВУЈИЋ: Мотиви су обично митске личности (божанства) у акцијама везаним за улоге које им се преписују (Триглав, Сварог, Велес, Дажбог, Перун), али и митолошка бића и демони словенског митолошког система (Баба Јага, вампир, змај).

ГЛАС: Да ли планирате и даље да идете у том смјеру?

ВУЈИЋ: Мој рад ће наставити развој у овом смјеру, иако мислим да ћу направити краћу паузу од митологије као “главног” мотива. Ова тематика је комплексна и широка и у могућности сам да се бавим и другим “сродним” мотивима и тематикама. Све што се тиче мита, симболике, обичаја, ритуала, мистичног или фантастичног, највјероватније ће пронаћи мјесто у мојим сликама. То су неисцрпни извори идеја и инспирације, који фантастичним карактером омогућавају и нови начин посматрања и разумијевања “стварног” свијета.

ГЛАС: Ментор Вам је био сликар Владимир Величковић. Какви су утисци Вашег сусрета с њим и његовим радом?

ВУЈИЋ: Ријеч је о вансеријском умјетнику. Доступан је и отворен за сарадњу. У почетку сарадње постојао је велики притисак, јер је ријеч о великом ауторитету ликовног свијета. Ипак, потешкоће настале у раду, рјешавали смо без проблема, јер у овоме случају задобијени савјети одмах допиру до умјетника, тако и мене, без иначе присутног пркоса који свако од стваралаца има у себи. Навео бих један случај, а у питању је један од наших састанака, након којег сам драстично измијенио своју поетику и дотадашњи приступ мотиву. Моје слике су екстремном брзином прешле пут од жестоко експресивног израза ка умјереној и сведеној форми, што је иначе период који траје доста дуго у случају самосталног стварања. Сарадња са Владимиром Величковићем ми је остала у најпозитивнијем сјећању.

ГЛАС: Колико је то утицало на Ваше усмјерење?

ВУЈИЋ: У случају младог умјетника велику улога игра промјена средине. Мој случај је овај одлазак у Београд. Прије пет или шест година, присуствовао сам одбрани магистарског рада Рената Ракића. Он је бањалучки сликар, велики умјетник, први ментор и човјек који ме је спремио за академију и увео у свијет сликарства. На одбрани сам први пут чуо професора Сашу Филиповића, сада декана и професора на Факултету савремених уметности у Београду, а тада члана комисије. Могу рећи да сам већ тада знао да ћу, ако одем у Београд, тежити да радим са тим професором. Могао сам да слушам и посматрам умјетнике и педагоге, као што су Владимир Величковић, Саша Филиповић, Гордан Николић и Драган Здравковић у исто вријеме. То је велико искуство, али и част.

ГЛАС: Шта видите као проблем што се тиче заинтересованости публике, али и самог положаја умјетника код нас?

ВУЈИЋ: Највећи проблем се огледа у томе што из године у годину имамо све већи број младих умјетника, али и мањи број афирмисаних умјетника. Мислим да је интеракција између аутора и посматрача постоји јер се само на тај начин млади умјетници могу остварити. Јасно је да је умјетнички (сликарски) позив скуп, али је такође јасно и да умјетници не инсистирају на финансирању баш сваке ставке, битне за процес настанка слике. Довољан је простор и термин за излагање, али ако је могуће и неки пратећи каталог.

ГЛАС: Постоје ли такви простори погодни за младе умјетнике?

ВУЈИЋ: На првом мјесту, одушевљен сам начином на који раде Галерија, ЈУ “Центар за културу и образовање” Лакташи и Галерија Дома културе, Србац, гдје сам излагао. Могу рећи да имам само позитивно мишљење и искуства када су ове установе у питању. Поставка, одржавање, процедура и пратећи каталог изложбе - све је на правом мјесту. Такође, желим рећи и то да сам члан УЛУС-а од 2018. године. Као члан удружења сам прошле године имао шест колективних и једну самосталну изложбу у Београду, као и још двије, ове године у заказаним терминима. О сваком конкурсу одлучује стручна комисија, процјењује радове и на основу тога одређује термине за излагање. Све је једноставно.

ГЛАС: Шта је овдје код нас потребно, што се тога тиче?

ВУЈИЋ: Потребан нам је један такав облик организације и комуникације, по којем ће се умјетници много брже уводити у “излагачке воде” те се временом афирмисати. Што се тиче публике и посматрача, на основу личног искуства, могу рећи да интеракција између аутора и посматрача постоји, те да су људи заинтересовани за умјетност. Та потреба за умјетношћу, још је сведена на одређени број људи, али ако упоредим са ситуацијом од прије десет година када сам почињао да радим, могу рећи да један облик прогреса постоји.

Инцидент у задарској средњој школи

Изложба

ГЛАС: Можете ли нам рећи нешто више о изложби коју припремате?

ВУЈИЋ: Могу да говорим о планирању. Идеја је да се поставка прикаже и догоди у првој половини ове године. То ће бити премијерно приказивање поставке докторско-умјетничког пројекта, не рачунајући изложбу у склопу одбране рада у галерији Факултета савремених уметности. Изложба ће, наравно, ићи и даље. Већ имам договорене термине за излагање - август и септембар 2019. године, у Уметничкој галерији “Стара Капетанија” и у Галерији УЛУС у Београду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.