Сјеме раздора

Жељка Домазет

Најважнији догађај седмице на измаку, а можда и један од најважнијих у цијелом послијератном периоду било је изрицање пресуде првом предсједнику Републике Српске Радовану Караџићу. Док су грађани Источног Сарајева и цијеле Републике Српске са негодовањем дочекали изрицање доживотне казне затвора Караџићу, дотле су Сарајево и углавном цијела ФБиХ са одушевљењем испратили вијести из Хага. Сарајево је аплаудирало и радовало се, док је Република Српска још једанпут потврдила да је ријеч о политичкој, унапријед написаној пресуди. Све ово још једном је потврдило не само да је ова земља подијељена него да не постоји никаква шанса да је ико икада више састави по одавно попуцалим шавовима.

О подјелама које ће врло тешко бити превазиђене најбоље говори чињеница да је сарајевска младост која је са својим професорима у Вијећници пратила изрицање пресуде толико затрована оним што јој се након рата причало и чиме јој се пунила глава. Ти млади људи који су рођени након рата и нису чули ни звуке метака и граната попили су причу да су српске вође и људи који су само бранили своје парче неба и достојанство српског народа злочинци и да је чак и доживотна казна мала. С друге стране, у том истом Сарајеву има и оних старијих који су прошли ратне страхоте и којима је можда неко страдао у породици, али трезвено резонују и констатују да ће пресуда Караџићу довести до још већих подјела и да пресуде такве врсте неће допринијети повјерењу и помирењу, него само раздору и нетрпељивости.

Када се све ово има у виду, није ван памети тврдња сваког добронамјерног човјека да је у ову земљу још деведесетих година прошлог вијека посијано зло са стране које је довело до тога да се тако између себе завадимо и сви скупа пострадамо, те да је тешко очекивати да се то сјеме на­ пречац искоријени и да сутра кренемо једни са другима као да се ништа није десило. То зло сјеме раздора и данас се сије хашким пресудама, тако да је врло тешко очекивати да све те одлуке са једнаким жаром прихватимо.

Без обзира на аплаузе након пресуде Караџићу који су одјекивали сарајевском Вијећницом и висину казне која је изречена првом предсједнику Републике Српске, оно што је најважније јесте чињеница да је Република Српска створена и очувана. За њу су гинули многи борци у рату, политички се борили они који су је представљали након рата, а по хашким и другим тамницама тамнују многи којима је она у срцу. Да ли ће остати у саставу БиХ у инат свима онима који оспоравају и њу и њено име, или ће се одлијепити од оних који би најрадије да је нема, није битно. Да ће опстати - сасвим је сигурно.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана