Селективна потрага

Анита Јанковић-Речевић

Надлежни у БиХ 24 године, колико је прошло од окончања ратних дејстава на овим просторима, не успијевају да ублаже бол хиљадама породица које већ двије и по деценије безуспјешно трагају за својим најмилијима.

На списку несталих налази се 6.586 људи, од чега српске породице трагају за 1.662 припадника Војске Републике Српске и цивила.

Због те ситуације прст је највише уперен у Институт за нестала лица БиХ, који је основан прије десет година с циљем да несрећним породицама пружи информације о њиховим најмилијима, нађе их и идентификује. Међутим, поменута институција никако да крене у реализацију тих циљева, па је тако од 2008. године до данас успјела да идентификује свега 384 лица српске националности. Ако наставе тим темпом, посао неће завршити ни у наредних 50 година и бројне српске породице тако никада неће сазнати шта се десило са њиховим најмилијима.

На самом почетку рада Института формирани су пројекти за Подриње и Крајину који су се бавили тражењем искључиво Бошњака, а таква пракса настављена је и у каснијим годинама рада.

Да Институт, чије је сједиште у Сарајеву, нема намјеру да помогне српским породицама, показује податак да је Центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица РС за 13 година успио да пронађе и идентификује 3.454 припадника српске националности.

Иако представници удружења породица страдалих из РС и српских представника у Институту годинама упозоравају да та институција ради селективно и да се предност у тражењу несталих даје припадницима других националности науштрб српских жртава, ствар се не помјера са мртве тачке.

Породице несталих Срба су због бројних опструкција, одуговлачења провјера информација о несталима, лажи и скривања доказа биле приморане да туже БиХ Европском суду за људска права у Стразбуру, али ни то није анимирало Институт да крене са радом на ексхумацијама несталих Срба. То јасно показује да је Сарајево поштеђено свих критика међународне заједнице и европских званичника, бар када су у питању интереси српског народа.

Поставља се питање шта ће нам уопште такав институт који није у стању да изврши основне задатке због којих је и основан. Институције које не раде ништа на тражењу несталих и идентификовању тијела треба или да се освијесте, раде посао за који су плаћене или у супротном не треба ни да постоје. Овакве какве јесу не требају никоме, а најмање породицама несталих које проживљавају праву агонију већ 24 године. Представници Срба у Сарајеву морају се изборити за реформу Института или враћање надлежности на ниво ентитета, у супротном, ножеви заривени у срца породица несталих трајно ће им наносити бол. 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана