Промаја у амфитеатрима

Анита Јанковић-Речевић

Фрапантан је податак да су домаћи универзитети за седам година изгубили више од 17.000 студената, а још шокантнија чињеница да ће негативан тренд смањена броја уписаних студената бити настављен и у наредном периоду, с обзиром на то да су листе уписаних ђака у прве разреде основних и средњих школе из године у годину све краће.

Мањак студената није посљедица тога што млади људе не желе да се образују, већ све учесталије миграције, пада наталитета и неповољне ситуације на тржишту рада. И све то побројано није ништа ново.

Годинама слушамо да нам људи одлазе, што је, узимајући у обзир услове у којима живимо, и више него оправдано. Безброј прича испричано је и о бијелој куги и томе како роде врло често заборављају да слете у наше крајеве, а да уписна политика не прати тржиште рада знају и птице на грани. Реченица да је неопходно креирати уписну политику која би у обзир узела реалне потребе домаћих послодаваца је толико пута поновљена да и врапци знају да је отцвркућу.

Међутим, зашто се сваке године све завршава само на причи, а не конкретним потезима који ће довести до промјена никоме није јасно. Јасно је само да аларм за корјените промјене звони одавно.

Љекар када му дође болестан човјек прво настоји да установи узрок бола и обично каже кад сазнамо која болест је у питању лако ћемо је излијечити.

На примјеру универзитета и мањка студената одавно се зна шта је узрок, али на питање зашто нико не осмисли рјешења за празне амфитеатре, нема одговора. А судећи по збивањима у академској заједници, неће га скоро ни бити, јер су универзитети, како јавни тако и приватни, махом окренути средњим школама у Српској. У земљама региона њихова промоција потпуно изостаје, што је потпуно погрешно.

Јер ако већ знамо да се рађа све мање дјеце и да наши средњошколци не могу попунити уписне квоте, зашто промоцију ограничивати на само домаће образовне установе. Матуранти из Србије, Хрватске и Црне Горе морају бити циљна група наших факултета, јер су гарант да амфитеатри у скоријој будућности могу поново бити пуни.

Трошкови студирања у Републици Српској далеко су нижи него у сусједним земљама и то је ас у рукаву ректорима, деканима и другим одговорним на факултетима. Заједнички језик је само још једна у низу предности.

Будемо ли чекали да мјере популационе политике, које су још у повоју и за које је оправдано сумњати да ће довести до раста наталитета, дају позитивне резултате, бојим се да многи факултети то вријеме неће дочекати. Све и да ове године број рођених беба премаши сто одсто прошлогодишњу цифру, добробит од тога факултети би имали тек за 19 година, што је далека и непредвидива будућност.

Зато већ данас треба прионути на привлачење иностраних студената или дићи руке од свега и мирно чекати кључ у брави.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана