Како да уђемо или да продамо, када не смијемо ни да провиримо у кућу. Уселио се човјек и понаша се као да је његова. Шта ми да радимо, када смо немоћни, а нико нам у томе до сада није помогао, рекла Ђурђа Радовановић
ГРAЧAНИЦA - Двадесетак контејнера које је својевремено влада Русије послала, како пише на њима, народу Србије и Црне Горе, стоје на брду изнад Грачанице, надомак Приштине. Aли, станара нема много.
Ту су стално Ђурђа и њен син Небојша Радовановић, са још
двојицом браће. Испред још једног контејнера суши се веш, али
станари нису били ту.
Радовановићи су живјели у Приштини до јуна 1999. године, а онда их је рат нагнао да се преселе у Косово Поље, да би послије мартовских догађаја 2004. године дошли у Грачаницу. Прије два и по мјесеца добили су контејнере.
Ђурђа је задовољна што уопште има кров над главом. Преживјела је, како је рекла, много тога у туђим кућама и колективним центрима, па јој је ово, ипак, сопствени кров.
- Нема проблема, да је добро - добро је. Не дира нас нико и ја сам захвална што су нас овдје смјестили. Са три сина, нисам на улици, по киши, сунцу и снијегу. Боље колиба него улица.
Захвална сам мојим газдама у Косовом Пољу што су нас држали седам година. Да није било њих, не знам гдје бисмо завршили - навела је она и позива све који немају гдје да се смјесте у Грачаници и околини да дођу и уселе се у празне контејнере.
У Приштини су имали кућу која им је, како тврде, насилно заузета. У кућу више не могу да уђу, нити да је продају.
- Како да уђемо или да продамо, када не смијемо ни да провиримо у кућу. Уселио се човјек и понаша се као да је његова. Шта ми да радимо, када смо немоћни, а нико нам у томе до сада није помогао - рекла је Ђурђа.
Њен син Небојша, сада запослен у комуналном предузећу у
Грачаници, неће да се враћа у Приштину.
- У Приштину нећу да се враћам и са тим сам завршио. Било шта је било, готово је са тим. Када бисмо продали ту кућу па да купимо овдје плац или кућу, било би одлично. Са Aлбанцима се дружим и причамо и немам никаквих проблема са њима. Знам њихов језик тако да ми то уопште не пада тешко - рекао је Небојша.
Као и већина расељених, и породица Радовановић не прима и није примила никакву финансијску помоћ.
Хране се на заједничком казану које финансира Црвени крст. У
Грачаници, наиме, у самом насељу има још једно контејнерско насеље са знатно више расељених из централног Космета, највише Приштине и Косова Поља. и они су овдје дошли послије 17. марта 2004. године
- Остаћемо ми овдје иако Космет добије независност. Грачаница је увијек опстајала и опстаће па макар било независно Косово и Метохија - рекао је Небојша Радовановић.
